Delo

II Л А В И 883 нам подићн колнбе без твоје помоћи?... Сажали се, смилуј се. кнеже, саслушај наше покајање! Кнез окрете на друга страну. Та га је вика непријатно дирала. Намршти се н добп достојанствен изглед. — Опростите, кнегињо, за ову непријатност. Сило, да се растерају ови људи! Ово није место ннти време за предавање молби. Има за то управа у Холши! Слуга јурну у гомилу. — Нролаз за кнеза начините! — викну јако. Сељаци почеше да се уклањају, онемеше и уплашише се. Коњ их је Силин гурао, а он, као обично блиски извршилац воље господареве, разбацивао се и викао. Сељаци су мирно сносили то гурање и гажење; само једна жена коју је дрско Сила гурнуо узвикну тужно; — Сине, не удри! Сила наједанпут умуче. Познао је матер; тек сад и спази мало даље димњак на очевој колиби. Обори главу и преста внкати. Уосталом, пут је већ био начпњен; јахачи прођоше спа љено село и изуђоше на пут. Машковски предложи да се тркају — и јурилп су узвику.јућп енглески. Прва је била на опште изненађење кнегињпца Лавинија. Ћудљива је кобила летела с њоме и доста је заплашила и прнличну јој штету нанела, јер су за њом скупљали вештачку косу, чешљеве, укоснице, на послетку витице и бич. Најзад јој пође за руком да задржи непослушну жпвотињу, али је изгубила вољу за даљу штету. Машковски јој се светио омирским смехом, кнегиња Идалија заједљивим досеткама, али се она није имала на кога љутити, јер је себи сама изабрала ту кобилу, и ако јој је коњушар саветовао да то не чини. — Хоћете ли да се вратимо? — упита учтиво Леон. Напућена г-ђица Лавинија иоправи на брзу руку косу, н у ћутању, које је много казивало, ишла је за осталима трудећи се да утиша срџбу. Машковски се примнче Изи и стаде јој се невешто удваратн, а кнез Леон и снаха му ишли су напред једно поред другог тако близу да су готово из уста у уста давали једно другом осмехе и значајне речи.