Delo

Р А Ф А Е Л (НАСТАВАК) Тих неколико Рафаелових фиорентинских богородица приказане су саме с Младенцем. Нико трећи није присутан. Сликар је оставио мајку насамо са синчићем, износећи нам разноврсне вариације тога интимног односа и не хотећи да нам сврати пажњу на друго што. То је истовромено најједноставнији приказ Мадоне с Младенцем, стар колико и хришћанска уметност, јер га већ крајем II века сретамо на зидовима по катакомбама; због несложености своје, он најбоље одговара једној икони, те зато и примена његова беше од увек најчешћа. Даљу једну врсту богородичних слика образује нешто проширена радња, која се постиже тиме, што се у приказ уводи и мали Јован. Средњи век придаваше символично значење овој врсти приказа, очевидно у намери да нагласи, како је Јован од најранијег детињства Промислом наречен за претечу Христу. То се на старијим сликама види из целе његове појаве. Свестан своје мисије, коју ће тек као човек извршити, и носећи собом њене символичке знаке: крст од трске и размотан трак са натписом „Ессе аодтз с!е1“ (Гле, јагње божје) — заузима већ сада прописан молитвени став пред својим вршњаком, док га овај удостојава благослова с материна крила. Неприродност овога усиљеног односа међу децом није могла остати ни од Рафаело дуго неопажена. Мада је донео из Умбрије, као што рекосмо, извесну дозу средњевековна схватања, ипак је он у Фиоренци, под утпцајем једне уметности која све реализује, брзо стекао уверења: да деца не треба да су маторци. Може слика и без