Delo

Р А ф А Е Л 387 тога бити нежна и нобожна. Рафаел је, благодарећи урођеној поетичностп својој, умео да се довије и да баш за ову врсту приказа створи један тип, који не уди религиозности а садржи природност. Он је, може се рећи, први начинио идилу од заједнице између Исуса н Јована као деце, први који је свезу два малпшана снабдео потребном наивношћу, не одузевши им при том ни потребну свбтост. Док сама деца не знају да су света, ми осећамо да јесу, управо изгледају нам као да су се спустила са једне више тачке и пред нама се састају само зато, да бисмо још јасније уочили разлику пзмеђу њих и њиховнх земаљских вршњака. Најранија Рафаелова слика ове врсте, јесте „Богородица војводе од Терануове“ (берлински музеј), која је морала иостати наскоро по његову доласку у Фиоренцу. Компонована на кружној површини, чини као и Мадона дел Грандука прелаз од умбријског манира ка слободи фиорентинске школе. Ако се упечатак аналише целокупан, онда још има нечега перуђинеског, везано богобојажљивог, нарочито у држању малога Јована. Лево од богородице, стоји до појаса израђен другп дечачић, вероватно будући јеванђелиста Јован, и пун збиље посматра, како његов имењак пружа Псусу натписни трак. Али су, прн свем том, деца збиља лепа, а не мање и богородица, само јој веселости недостаје. Дуго невесела ипак није остала. Већ на првој идућој слици постао је и дечји састанак друкчији: Псус, уснрављен крај мајчиних ногу, прихваћа Јовану крст од трске, али као да оба детета још нису на чисто са тим: шта управо значи тај крст. Да ли је он зато ту, да се шипарци са њим посиграју, или да послужи као символични наговештај бурне им будућности? Пптензпвно зеленило окружује групу, нза које се у даљнни беласа река и протеже венац планински. Топао разлив боја и позитура богородичина — она седи, и дражесно истурила десну а леву ногу подавнла — откривају утицај Леонарда да Винчија, чије Ане и Марије нису никад без извесне кокетностп. Што се тиче саме композиције, ова слика, као н друге две што следују, нада такође у очи; наиме, фигуре су тако постројене, да Марнја читавом половипом тела надвисује оба детета, услед чега добија груиа вид нпрамиде или троугла. Внатан број претходних скица и студија сведочп, да је Рафаела стало доста труда, док се ннје од фра Бартоломеа научио овако компоновати; а с тога је и ова слика коју под именом 25*