Delo

60 Д Е Л 0 заслужује Ваведење, под Овчаром, због скрупулозно брижљиве израде свога живописа; али је манастир Никоље важнији за студију, јер се ту најбоље разазпају мене, кроз које пролажаше наш црквени живопис. Има слика из 1637 и 1697. Први, старији живопис, налази се у припрати црквеној и документује правилан цртеж, лепе сразмере, пријатно расноређене боје, и вешто изведену измену светлости и сенке. Онај млађи, из 1697, показује назадак, који је у нашем црквеном сликарству наступио са XVIII в. Цртеж је лош, боје тавне, хладне и прљаве: у опште, изгубљене су све добре традиције жичке школе. “Исте недостатке открива н журно рађени живопис Благовештења. Манастир Тројица, који је као грађевина најлепши у овој групи, сачувао је врло мало живописа. У Придворици, благодарећи незналичкој рестаурацији г. 1852, нема га ни толико из старијега времена. Та је судбина постигла и манастире Преображење и Сретење. Први је добио свој данашњи сликарски украс 1816, други 1844; а то су, у псто време, последњи, кржљави и немоћни изданци старога српског црквеног живописа. Из свега овог, што је у кратко речено о архитектури и лшвопису наших манастирских цркава, види се како широко поље научничког испитивања стоји још необделано и како му ваља приступити са много више познавања, но што га Покришкин има о старој српској уметности. Његова књига не значн добит чак ни у техничком погледу, јер приложени снимци стоје испод просечне израде. Поред све личне симпатије, коју је Покришкип могао као Словен гајити према сведоцима развијене културе једнога братскога народа, — његова ће књига — а са њом и други слаби радови истога предмета — изгубити сваку вредност, чим се у науци буде чула права истина о старој српској уметности. Спроводник истине на том нољу треба да буде Краљ. Српска Академија Паука. Д-р Божидар С. Николајевић