Delo

62 Д Е Л 0 Настаде поново опћи жагор. Од Ђаз-Ђуза на нпже беху млађи људи, а на врху стола, лево од приона Жолиба, сеђаше, по изгледу, неки прост мавритски пај, округласте проседе браде, препланулнх образа, одевен сукненим хаљинама, мавритскога кроја, без икаква украса. Отидох к њему, и како ли се зачудих и збуних кад ми се каза ко је! Беше Аполоније Павлович Вронски, славни руски научнпк, етнограф, велики пријатељ Мавританије, у којој се бави од неколико година и о којој је написао знатно етнографско дело. Он трепташе очима, па ме заиита: — Ви сте из истог места одакле н Араб? — Не, ја сам пз приморје даламарског, из града Кенка. — А-ха! учини Аполоније Павловпч... Јесу лп вам позната бенковска острва? — Прилично. Његове очи сијнуше. — Може бити, да знате и острвљанских песама? — Знам, неколико. — А-ха! А-ха! Остаћете овде који дан? — Остаћу. Аполон устаде и пољуби ме у чело, па седе и ношто неколико иута „ахну", његово лице опет постаде озбиљно. До њега сеђаше неки млад домрој, ћелав, оштрих црта. богато одевен, који разговаваше француски са Жолибом Камиком. На мој поклон, каза се: Бак Сојев, главнн писар миннстарства иностраних... До прозора стојаше веома брадат господин, са наочарима, до појаса у „тесним“ хаљинама, са мавритским појасом и чакшпрама. С њим се бех познао Једном у Ротоку, — беше Јозој Сион, чувени левкадски војетар (новинар) којп се после рата настани у Јамини као уредник службеног листа, Мавритског Поклича. Здрависмо се пријатељски, а он додаде смејући се: — Та, идите вечерајте, јер ако ћете се тако формално са сваким упознавати, то ће трајати још чнтав час! Ја ипак хтедох да се држим церемонијала, који ми прописа чича, кад неки ускогаћа, једини одевен као и ја, осредњег раста, плав, збојит, однекуд са краја трпезе дотрча к мени и раширив руке рече; — Ходи, земљаче, да се пољубимо, јер ја већ немам кад да чекам — мене чека жена и вечера! Ја сам доктор Днго