Delo

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ 63 Брацанин Даламарац, човек, као што видиш, прост, без церемонија. Две снажне мишице обгрлише ме и цвркну пољубац. На додаде: — Сутра дођи к мени на ручак! Не примам изговора! Нека дођу Стари и Пух! Ручавам тачно у подне. Пмам добра даламарског впна, чисте крви Христове! Дакле, пунктум! Па се окрете Ђаз-Ђузу: — А теби, који нас називљеш жабарима, показаћу ја теби, мавритски притеже! Ђаз-Ђуз одговори: — Показаћеш кад ми будеш увлачпо... Многи се насмејаше, а чудни доктор отиде. Курјо гостионичар, који стајаше иза места мени намењена за столом, између чиче и Пуха који међутим беше дошао, рече ми: — Молим вас, седите већ, да вечерате, аја ћу вас познати са осталим! Па изређа неких десет, дванаест нмена и титула, беху махом чиновници и ој-укбуци. Кад ми момак донесе јело, онда истом осетих како сам гладан, а онда се истом уверих како се одлично готови у великој јаминској гостионици, о чему сам чуо причати. па чак и читао похвале по дикефалским новинама! Заврши се опћи разговор, нити ко већ свраћаше пажњу на мене, што ми је угодно било. Старац ми шапну: — Дакле, либеро, либеро, али ипак буди опрезан! Бештијо даламарска, добро си се поднео! — Јест, заиста си се добро поднео потврди Пух... Кобилу сам сместио и изгледа, да ће се моћи добро продати! Већ сам с неким говрио. — Е томе се радујем! Баш ти хвала и у тебе се највише уздам због тога посла!... Кажи ми, молим те, ово је неки оригинал, овај наш земљак Др. Диго! Шта је он? — Он је дворски лекар. Весељак и поштењак, каквих је мало. Свакоме ји мио, али је великашима зазоран, јер хоће да кресне истину у очи. Старац гледајући у зачеље, а ухом схватајући наш разговор, куцну мене стопалем у цеваницу и шапну брзо Пуху: — Прекини бештијо над бештијама!