Delo

64 Д Е Л 0 На га обузе оно несрећно трзање, јаче него оно пре, изван града. То изазва опћу пажњу на нас тројицу, а Ђаз-Ђуз рече: — Ја сам се, вере ми, и чудио, да Араб мирно седи, кад му је земљак дошао изненада! Ваљда си му рекао нешто, шта га је узнемирпло, шишнане Вако? — Нисам, вере ми, ни речи! — Знам ја, болан, прихвати кептен... Знамо ми свп нашега старца. А де збиља, причај нам шта се радп доле по Устју? Ја понових од речи до речи, све што сам испричао на Шигуњама ој-воју Камику и пај-Гињи. Сви пажљиво служаху. У томе се чича освести п куцну ме испод стола у цеваницу, додавши лагано: бијен, ме атансион! Ђаз-Ђуз поче постављати питања, најпре о устанку, па о мојој прошлости и породици. Ја сам одговарао слободно и нскрено, а подстолни телеграф непрекндно је радпо, тако да бих се на махове бунпо, не знајући је ли одобравање или укор. Најпосле узех прпчати Арабов долазак у Бенко. Његове муке са азбуком и са „друговима“, ситном децом, која га прозва стрицем, напоменух све смешне супротности између навика сеоског младића и потреба градског живота, што нзазва опћу веселост. Сви су се смејали, а и чпча, а Ђаз-Ђуз грохотом. Одмахиваше главом, и најзад рече ми: Е па велнш, нећеш остати у нас, него ћеш у Левкадију! Аја! Бог и вера, нећемо те пустити. Знаш ли што француски? — Знам нешто! рекох. — Зна добро умеша се Пух... II пнше шаљиве прнче. Даћу ти сутра једну његову. — Дела, вере ти, прихватп кеитен. Нпшта ми на свету није милпје, него се овако исмејатп! А, вере ти, Вако, јеси ли написао старога, овако, као што сп нама причао! — Нисам, али то имам на уму. У томе се отворише врата и готово их испунп својом висином и ширином млад, стасит Маврићанин, са неким великим сребрннм знаком на капи. Настаде мртва тишина. Млади човек дохваги прстима кану, па, омерив нас све редом оштрим погледом, заустави га на секретару иностраннх и рече некако свечано: — Ујшнане Бак-Сојеви, зове те господар!