Delo

60 Д Е Л 0 ctmje од тога кад се живот троши изнутра, под утицајем нерава? Клара је болесна, озбиљно болесна, јер је њено стање болести такво да може примити сваку болест. Наравно, не може се одмах наћи однос између једне осећајне узнемирености и страшног крволиптења које смо једва зауставили; међу тим једно је изазвало друго... Ескје погледа Јулију, која окрете главу. — Најзад, продужи лекар, овога пута је била само несвестица... Алн, не би требало да се она понови. А после кратког ћутања он додаде: — Но, ја ћу да вас оставим. Имам да обиђем једног болесника пре вечере. Збогом. Умирите се, додаде он, стежућп руку Ескјеу. Кажем вам са свим искрено, нема никакве непосредне опасности. Он пољуби Јулији руку и изађе. Ескје седе за сто, на коме су биле књпге намештене, и прелиставао их је расејано. Јулпја га је посматрала. Његов високп стас био је повпјен као под каквим теретом који је врло тежак за његова плећа. Боре на његовом лпцу су се удубљавале; неодређена седина његове косе била је више бела; цела његова спољашност говорила је о преоптерећености п старењу. „Колико сам крива, помисли г-ђа Сиржер, пред овим ваљаним човеком, који ме је свагда тако нежно подржавао за време криза у мом животу! У место да му будем захвална, ја му причињавам зло! Ја чиним да пати и он са оним бићем које највише воли.II она је хтела да падне на колена иред њега и каже: „Опростите! Опростите!“ Тишина у овој великој просторнји, врло јако осветљеној, иостајала јој је досадна. Она је имала потребу да чује Ескјеове речи, ма и прекоре. Њен глас прошанута: — Жане! Ескје остави књигу коју је прелиставао. — Но! одазва се он. Опа га узе за руку, и стежући је узбуђено, иокуша да му на тај начнн искаже свеколико своје жаљење, сву грижу савести, коју је њено велико срце могло да осетн. — Мој јадни нријатељу! Ооа га привуче близу себе; пнје хтела да га нусти да оде пре него што јој онростп. — Да, рече он нолугласно, јако сам узнемпрен.