Delo

ЈЕСБН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 61 Јулија потражн речи утехе; обичне речи су јој падале на памет: „Клара није опасно болесна..." Али се не усуди да пх изговори пред толико велпки.м болом. II поново их ћутање стаде притискивати. Јулија је предосећала да су овога пута билп на крају уздржљивости, да су се најзад морали објаснити, и да је сад нмала да издржи најжешћу борбу да одбрани своју љубав. Она прибра своју храброст: — Ох! Жане, ја знам шта ви мислите; видим да ме више не волите. Ви ме сад осуђујете... Зашто? Зашто то? Ви мислите да је моја кривица што је сад Клара болесна!... Али ја нисам ништа учинила против Кларе, нисам! Јајој нисам узела некога кога је она волела. Помислите, већ су три годпне, више од три годпне како Морис... (Она не нађе реч да доврши реченицу). Све је већ одавно постојало кад јс Клара изашла из манастира, кад је дошла да овде станује... Ескје је прекиде: — Ја вас молим, рече он, имајте милосрђа према мојој малој Кларп... Њихове се очи сукобише; Ескје осети да се поглед Јулијин тако рећи заривао у његов. Он покуша да продре у ову затворену душу. — Нмајте сажаљења према нама... Ви видите како она пати, јадно дете... Она не каже ништа, никог не оптужује, али је на путу да умре, видите!... — Не говорите то! узвикну Јулија, скривајући cEoje лице, то није истина! Ово је само једна криза... Она неће умрети. Заборавиће. — Она ће умрети. Јесте ли чулн шта је мало пре казао Домје?... А ја сам био нрисутан и у првим тренутцима кад он није пазио ни на своје држање, ни на своје речи. Ја сам разумео. То ће на крају бити с мојим јадним дететом. Треба само још један, последњи удар као што је овај данас... и... (Наставиће се)