Delo

316 Д Е Л 0 „А Карловић је и даље ишао блед и утучен, са лицем које пије имало никаква израза нпти осећања. Гадио сам се тога лика, и ако му бејах толико скривио, који није ни сад одавао никакав бол и страдање, и ако је морао знати моје одпосе према Анушки. После ми је тек било јасно. Било је то лице човека који је на овоме свету сахранио све своје најбоље, и кад га је страдање већ дотукло, оно није имало више израза за пове патње и болове. „Једнога дана ишао сам од Анушке; она је остала лежећи, неспособна за утиске спољњег света. Тамо при дну пута, што се од пруге одвајао ка селу, угледах неколико радника. Они су се окретали између себе. Погледах и не преварих се. У средини њиховој на неколико бедно сложених цепаница лежало је тело, хладно и укочено. „Карловић!“ — хладна језа прошла ме свега. Јест, то је био он, јадни и бедни Карловић. На његову лицу, прљаву од влажне земље и блата види се онај исти мртвачки израз; само су очи биле отворене и укочене и њихов устакљени поглед као да ми је говорио: „Ето, сад сте слободни!* „Један од радника причао је преплашено и испрекидано: „Несрећа његова, шта ли? Пустили смо воз као и обично ради пошљунчавања; он је био на првом вагону. Бог he знати како, тек њега од једном нестаде. Зауставпсмо се, али се зло већ могло замислити, јер је воз био при паду. На шинама стајало је његово тело још вруће и пуно крви; воз га беше пресекао, и кад смо стигли до њега, он је већ био мртав.“ „Вратим се сам са носиоцима. Анушка нам изиђе у сусрет; чудноват јој беше жагор око куће. Она тупо и уморно баци поглед по свима нама и онда се зауставп на мртвом Карловићу. Сумануто, дивље, са лицем искривљеним од бола, са гласом који у себи није имао ништа више човечјега, она се баци преко мртве лешине. „Јапко, јадни мој Јанко!“ „Радпици се уклонише; остадох сам с њом. Покушах да је утешим; она се нагло подиже, загледа ми се у лице, и дивље, разјарено добаци ми: „Ти, ти си га убио!“ „Стајао сам онде пе могући доћи до речи. Бпо сам свестан свога учешћа у смрти овога бедног човека, па ипак нисам могао да појмим Анушкино држање. А она се бесно, очајнички са