Delo

АНА НАРЕЊИНА РОМ АН ЛАВА ТОЛСТОЈА (НАСТАВАК) СЕДМИ ДЕО I Љовини су живели већ трећи месец у Москви. Већ је давно прошао онај рок кад је Кити, по најтачнијим рачунима оних који знају те ствари, морала родити, а она је међутим још једнако носила, и ни по чему се није опажало да је то време сад било ближе, него нре два месеца. И доктор, и бабица, и Доли, и мати, и особито Љовин, који не могаше без ужаса ни да помисли о ономе што се приближавало, почеше осећати нестрпљење и немир; једина Кити осећаше се потпуно мирна и срећна. Она је сад јасно сазнавала зачетак у себи новога осећаја љубави према будућем, а делимице за њу већ и садашњем, детету, и с насладом је ослушкивала тај осећај. Оно сад већ није било потпуно део њезин, негоје понекад живело и својим независним од ње животом. Често јој је то наносило болове, али у исто време хтела је н да се смеје од чудновате нове радости. Сви, које је она волела, били су са њом, и сви су били тако добрн према њој, тако су је неговали, тако је само на пријатности у свему наилазила, да кад не би знала и осећала да се то мора скоро свршитн, она не би ни желела лепши и пријатнији живот. Једно јој је само реметило дражи овога живота, а тоје — што њен муж не беше онакав, каквоггаје она волела и какав је био у селу.