Delo

Л А Ж И 235. Донеше јој једно писмо. Слуга, неки нови и врло рђаво изучен, рече глупачки : — Од Г. Салванеја ; чека се одговор ... — Она ми се час пре клела, између два нољупца, да се није ништа догодило између њих, ништа, чак ни сенка од сенке удварања. Држала је писмо у руци. Ја рекох у себи, да, био сам толико глуп да себи рекнем: пружиће ми писмо и ја ћу наћи писан доказ. да ме није варала, поуздан доказ, пошто Салванеј није знао да ћу ја видети то писмо. Она је држала писмо у руци и гледала ме. — Добро, рече она, одговорићу. С вашим допуштењем!, додаде она и пређе у другу собу... са својим писмом! Без сумње мислите да сам узео свој шешир и штап и да сам отишао да се никад не вратим, говорећи самом себи: Ето једне велике бештије!... Ја сам остао, мој драги пријатељу; она се вратила. звонила је, дала одговор по слузи, затим стала преда ме: Ви сте љути? рекла ми је. — Тишина. — Ви сте желели да прочитате писмо? — Тишина још. — Не, продужи она, мрштећи своје лепе обрве, ви га нећете читати, ја сам га спалила. Садржавало је само молбу за неку мустру материје за маскенбал, али ја хоћу да ми верујете на реч... И то је било речено, то је било одиграно !.. Никад није имала више талента. Не питајте ме шта сам јој одговорио. Поступао сам према њој као према последњој међу последњима. Све што сам за њу имао на срцу мржње, одвратности и презирања, ја сам јој бацио у лице, па после, кад се заплака, ја је узех у загрљај, и ја сам је грлио, ту, на истом канабету оне собе за пушење где ме је час пре тога лагала тако, а ја је грдио као уличну девојк\... Јесам ли много пао?“ — „ Али, јесу ли ваше сумње биле оправдане ?“ — упита Рене. — „Да ли беху оправдане?. ..“ одговори Клод са оним нагласком свирепог тријумфа који узимају љубоморни људи, кад их њихова ужасност занима да све сазнаду, доведе дотле да познаду оправданост својих најгорих претпоставки. .. Знате ли шта је Салванеј тражио у писамцету ? Састанак... А одговор Колетин? Утврђивао је састанак... Ја знам, пратио сам их. Да, учинио сам ту простоту. На изласку са пробе, она је отишла к њему, и остала је тамо до осам часова“. — „И ви не прекидате с њом?“ рече Венси. „Свршено је“, одговори Клод, „и то за увек, дајем вам реч. Само хоћу да јој кажем шта мислим о њој, последњи пут. Ах! Просјакиња! Али видећете како ћу се вечерас показати према њој...“