Delo

236 Д Е Л О По овоме јадању видело се да Клод толико пати, да се радост Ренеова смањи наједанпут. Осећање сажаљења према овом другу, с којим је био тако блиско здружен везом захвалности, тако слатке младом срцу, мешало се с утиском одвратности која је у њему изазивала срамна дволичност Колетина. У том тренутку, обузе га тамна грижа савести, и он се — као супротности — сети чистог лица и верне душе Розалијине. То је био само један дрхтај кога брзо разби призор промене мишљења, која убрзо настаде код његова друга. Овај ђаво човек, који је живео само од својих нерава, могао је да мења мисли и осећања чудном брзином. Мало час је говорио пригушеним гласом, с очајањем у срцу за које је његов пријатељ знао да је искрено. Он пукну прстима, покретом који је код њега био обичан кад је хтео да се поново охрабри. Он рече просто: „Хај, хај...“ и постави једно нитање из књижевности своме пренераженом другу, и то тако погодно да оба писца поведоше разговор о последњем роману једног од својих колега, кад их заустављање кола примора да се ставе у ред других, затим вожња по шљунку опомену их да су стигли. Рене осети да му срце куца готово као мало час у ситним, сувим и треперавим ударима. Кола се зауставише пред једним пероном покривеним малим кровом, и младом човеку учини се да сања, кад се нађе у предсобљу које је прешао једанпут, али дању. Неколико слугу у ливрејама стојали су у овој одаји, напуњеној цвећем и загрејаној невидљивим пећима. Горњи капути и огртачи уређени на два стола и по наслоњачама с гардеробским цедуљицама показивали су да се већ скупило по салонима све друштво чији је шум чак дотле допирао. Једна млада жена беше у том предсобљу; слуга је скидао бунду, из које се она појави, голих рамена, са танким струком у потпуно црвеној хаљини. Имала је деликатан профил, нос лако испупчен, духовита уста. Дијаманти су сијали у њеној благо плавој коси. Рене је виде како поздрави Клода климнувши главом, и он осети да је побледео, сретнувши два ока која га погледаше немарно, два ока јасно плава, у оном тену плавојки, који треба назвати, успркос баналности метафоре, теном руже, јер има њену свежину и деликатност. „То је Г-ђа Морен, ћерка Виктора Боа-Дофен, бившег министра у доба Царевине“. Ова реченица, коју је Клод избацио као одговор на једно немо питање, падала је често на ум Ренеу. Он се често питао какав га је чудан случај сукобио, у првом тренутку свога уласка