Delo

Л А Ж И 237' у кућу Комовљевих, баш са овом женом код толико жена сабраних по тим салонима, која ће на њему оставити најдубљи утисак. Али у том тренутку не осети ни једно од оних предосећања која нас стежу понекад, при сусрету са створењем које ће нам бити врло доброчино или врло штетно. Појава ове лепе младе жене одтридесет година, која беше већ ишчезла док еу Клод и он чекали бројеве својих капута, помеша се у целокупан утисак који му је причинила новина ствари око њега. И ако он није о томе мислио, дебљина тепиха под ногама, величанственост украса у предсобљу, висина плафона, одблесци светлости, улазили су у многоме у овај утисак, чудно помешан са мучним стидом и пријатном сладострашћу. Кад је први пут посетио кнегињу, већ је осетио да га опкољавају хиљаде неизмерљивих атома који лебде у атмосфери велике раскоши. Људи рођени у богатству не примају више ова бескрајно мала осећања, као што ми не осећамо тежину ваздуха који нас окружује. — Човек не осећа ништа од онога што осећа увек. — А новајлије о том никад не говоре. Они по нагону пропуштају те утиске у дну срцу, као народске и грађанске. Уосталом Рене није имао времена да размишља о вишем или мањем разликовању осећања које га је обузимало. Врата се беху поново отворила, и он је улазио у први салон, намештен оним раскошним стилом модерних великих инсталација у Паризу. Ко је видео једну, видео их је пет стотина. У очима младог човека и најмање појединости овог намештаја изгледале су као знаци аристократије, почев од старих материја на наслоњачама па до тапета с огромним приликама, где се представљао тријумф Бахуса који се ширио изнад камина. Овај први салон, средње величине, имао је везе, кроз широко отворена врата, с другим салоном, много већим од овога, и где су се већ скупули сви гости, судећи бар по бурном разговору. Рене опази ову целину једним погледом, с претераним узбуђењем чула, које обузима младе људе услед неке луцкасте стидљивости. Он виде црвену хаљину Г-ђе Морен како се удаљује кроз велика врата, под руку с неким } црном оделу и пред камином малог салона у поцножју таиета, кнегињу Комов, која је разговорала усред једне групе гостију, силном игром физиономије и претераним гестовима. То је била жена готово трагичног изгледа, велика, рамена врло уских према своме телу, беле косе, с нешто јаким цртама на лицу и сивих зеница чији је сјај био неиздржљив. Била је обучена у тамне хаљине које су појачавале величанственосг накита којим ј£ била искићена.