Delo

.238 Д Е Л 0 и њене руке, којима је махала у говору, показивале су прстење као у варварина, толико сафири, смарагди и дијаманти у њиховим оквирима беху огромни. Она одговори осмехом на поздрав којим је поздравише Клод и Рене. Она је баш тада довршивала причу о једној спиритистичкој седници, чиме се она најрадије занимала. „Сто се пео, пео, пео,“ говорила је она, „једва да су га наши прсти могли да прате: затим један дах пређе преко свећа и у помрчини ја сам видела неку руку која је ишла тамо амо... огромна.. . рука Петра Великог!" Њене су се црте мењале у говору, њене су се очи кочиле у привиђење неког страшила, за неколико тренутака појави се на овоме лицу неко примитивно створење, готово дивље, и као на ивици лудила, које се крије понекад код најобразованијих Руса. Затим се ова велика госпођа сети изненадно да јој треба дочекивати госте у својој кући. Осмех се врати на њена уста, сјај њених очију смањи се. Нека божанственост, особена старијим госпођама и која чини од њих, ако су добре, створења која са уживањем посећују боне напраситости, учини да она увиде да се Рене већ осећа окружен самоћом на два корака пред ве•ликим салоном где није познавао никог. Чим сврши причу, она би тако добра да му се обрати с једним осмехом: „Верујете ли у духове, господин Венси ? Да, јер ви сте песник... Треба да пођете са мном, и ако нисам ни млада ни лепа, да вас преставим неколицини пријатељица које су већ ваше страсне обожаватељке.. .“ Она узе под руку младића. И ако је и он био висок, она га је надвишавала за половину главе. Њена трагична маска није лагала. Она је имала заиста судбину која се могла познати по карактеру њених чудних очију и њене силовите физономије. Њен је муж погинуо готово пред њом, а она је сама убила убицу. Рене је то дознао од Клода, и видео је пред собом сцену: кнез Комов, висока политичка личност, прободен ножем једног нихилистичког завереника у својој канцеларији; кнегиња улази случајно и обара убицу једним револверским метком. Она је узела пиштољ овом истом дугом руком, која се наслањала, претрпана толиким прстењем, на црн рукав Ренеова капута, и она отпоче да му прича неку нову причу, с оном животињском енергијом, која се меша, у овој словенској природи, са најутанчанијом елеганцијом покрета.