Delo

Л А Ж И 239 —„Јадолазим, дакле, у Париз, пре осам година, после рата... Знате, нисам била дошла још од пре Изложбе, године 1855. Ах! драги господине, онај стари Париз, динан, красан... а цар. .. идеал !...“ Она је ударала на последље слогове речи кад је хтела да изрази своје одушевљење. „Најзад, моја ћерка, кнегињица Рудин, — не познајете је, она станује у Фиренци преко целе године, — беше са мном. Она се разболе, спасе је доктор Луве, знате, онај танки с изгледом малишана као Анри III. Ја га стално зовем Лувецки, јер лечи само Русе. Нисам могла ни помислити да је носим далеко из Париза... Ово здање с намештајем беше на продају, ја га купих... Али сам се била потпуно збунила. Гледајте. Овде је био врт. Она је сада показивала Ренеу велики салон, у који беху ушли. То беше нека пространа дворана чији су зидови ишчезавали под сликама свију величина и свију школа, које је кнегиња покупила приликом својих путовања по Европи. Ако је први утисак материјалне раскоши био тако јак на Ренеа, томе се утиску придружи још јачи утисак ове друге врсте раскоши, духовне, ако се тако може рећи, коју представља космополитизам. Начин на којије кнегиња изговорила име Фиренце, као да је то било неко предграђе Париза; лакост живота коју представља овај импровизовани намештај у тој палати, начин на који је ова велика госпођа говорила француски, — како да младића, наученог на хоризонте врло одређене и врло уске једне скромне породице из ситног париског грађанског сталежа, не дохвати једна врста детињског дивљења, кад је дошао у додир са овим појединостима тако новим за њега ? И он отвори очи да усише целу чар слике коју је ова одаја представљала у том тренутку. У дну, лево, завесе тамно црвене боје а сада спуштене, криле су бину удешену за ову прилику у великој трпезарији, која обично гледа у дворану, као што су то показивале три степенице што су се виделе испод завесе. У средини један мермерни стуб дизао се, с бронзаном бистом на врху која је представљала чувеног Николу Комова, пријатеља цара Петра, и, око овог претка, зеленила су се четири огромна џбуна, посађена у бакарним судовима персијске израде. Између ове врсте породичног споменика и спуштених завеса на бини, беху поређане врсте позлаћених столица. У овом тренутку, готово цео женски део публике био је ту заузео своја места, и то беше под блеском лустера као жив под од голих леђа: нека мршава и друга најдивније изва-