Delo

Л А Ж И 241 из чувене стаклене баште кнегињине. Ово егзотично жбуње, са својим облицима нешто крутим и с блескавим преливом свога лишћа, давало је оквир сасвим друкчији од онога који је спремила машта Г. Перена у Фрацуској Комедији. Њему, директору — уметнику, ако је то икад био, било је пола на ум да ирикаже једну од оних тераса на лагунама, које силазе у модру воду степеницама од позеленелог мермера, с фасадама палага са црвеним стубићима у плавкастом видику, с нестајањем црних гондола на угловима од канала. Ова новост у декору, са смањеном бином, узак круг одабране публике, све је то чинило да се Рене све више збуњивао. Он готово осети лудо ударање срца исто оно које је осетио иза једне кулисе, оне вечери кад је његово дело први пут представљено. Одјекнуше пљескања, која поздравише Колету Риго, кад је долазила на бину. Глумица се поклони смешећи се, у своме костиму а ла Вато,1 и чак у хаљини која је копирана с једне од галантних свечаности великог сликара; са својом напудрованом косом, младежом на крају уснице и руменилом на њеним одвише бледим образима, она је имала не знам шта што разнежава и што долази од њених очију и њених уста, врло сличних, доиста, очима невесело сањалачким и устима меланхолачним у сладострашћу, које Ботичели даје својим богородицама и својим анђелима. Колико је пута Рене чуо како Клод уздише: „Кад год ме је лагала и гледала ме тим очима, ја почнем да је жалим због њених бестидности, место да је мрзим!...“ Колета поче да рецитује први стих своје улоге својим уснама у исти мах набубрелим и танким, и страх Ренеов достиже врхунац, слушајући око себе готово гласно шапутање које светски људи допуштају себи кад уметница игра у салону. „Врло је лепа... Мислите да је то исти костим из позоришта ?... — Вере ми, одвише је мршава за мој укус... — Какав пријатан глас!... — Не, она сувише подражава Сари Бернар... — Ја обожавам овај комад, а ви ?... — Стихови ме успављују...“ Оштар слух песников хватао је ове узвике и друге још. Ови гласови престадоше од једног — не врло пристојног — узвика „пст!“ — који се чу из групе младих људи, ту до Ренеа, међу којима се истицаше једно ћелаво лице, с нешто јаким носем, црвена надута лица. Кнегиња 1 Антоан Вато, славни сликар француски, рођен у Веленсијени 1684. Преминуо је 1821. Познат је нарочито са пријатног колорита и коректног цртања. Пр. 16 Дело, књ. 62