Delo

242 Д Е Л О му посла руком један знак захвалности, и, окрећући се своме суседу, рече: „То је Г. Салванеј; лудо је заљубљен у Колету“, Тишина се поврати, тишина једва помућена шумом дисања, шуштањем хаљина и махањем лепеза. Рене је сад слушао музику својих сопствених стихова са слатким заносом, јер у овој тишини и уз благонаклони жубор, који се убрзо диже поново, увиђао је, осећао је да се његово дело намеће публици светских жена и људи скупљених у овом салону, као што се наметнуло у дворани „премијере" у Театру Франсе, дупке пуној уморним писцима, блазираним новинарима, уличним беспосличарима и галантним женама. Једна ретроспективна халуцинација доведе младића поново у доба кад је био замислио, па написао, овај сејнет који му је, вечерас, поново подстакао самољубље, пошто је тако дубоко потресао његов живот. Сад је гледао себе, како се пролетос шета по алејама Луксембуршке баште пред мрак; и тајанственост ноћи која је настајала, мирис цвећа, иотамнело плаветнило неба појављује се кроз лишће још ретко, мермер у киповима краљица, све то у овом призору опијало га је, у толико више што је Розалија ишла поред њега, ћутећи. Она је знала тако безазлено да га посматра својим црним очима, у којима је могао читати несвесну и страсну нежност! То је било те вечери кад јој је говорио о љубави, тако у мирису, првих јоргована, док је до њих допирао неразговетан глас Г-ђе Офарел која се разговарала са Емилијом. Били су се вратили улицом Коетлогон у оној грозничавој нади која вам нагони сузе на очи, срце на ивицу усана, које вам дрхти у дубини вашег бића. Било му је немогуће да спава, и ту сам у својој соби, сетио се, мислећи о Розалији, своје прве и једине љубазнице, једне уличне девојке из Латинског кварта, по имену Елизе. Срео ју је у некој пивници, где су га одвела два пријатеља, које је једино познавао. Елиза је била лепушкаста, премда свела, с нечим црним испод очију, с набељеним лицем и с нарумењеним уснама. Она се била за њ страсно прибила, и ма како да су га на све начине вређали њени покрети и њене мисли, њен глас и њена осећања, постао је њен љубазник тужан заплет који је трајао шест месеци и који му је остао као горак спомен. Био се везао, против своје воље, с овом девојчуром, будући од оних које сладострашће води ка нежности, и свирепо је патио због њеног охолог понашања, њене суровости, моралне бестидности од чега је сирото створење живело. Седећи