Delo

Л А Ж И 243 за својим столом за рад и мислећи одушевљено на чистоту Розалијину, дошао је на мисао да састави једну песму, у којој he опевати противност између једне јавне женске и једне праве и нежне девојке. Затим, како је био ватрен читалац Шекспирових и Мисеових комедија, његова простачка авантура из пивнице беше услед неког чудног и у исти мах искреног обрта, узела облик једне талијанске фантазије. Чак је те ноћи бацио на хартију план Каваљера и спевао педесет стихова. То је била проста ирича једног младог венецијанског племића, Лоренца, који се заљуби у једну хладну и свирепу бештију: кнегињу Келију. Губио је, несрећник, своје срце и своје сузе удварајући се овој неумољивој лепотици ; затим на савет једног младог маркиза од Сенесеа, Француза, обешењака који се путујући задржао у Венецији, претварао се, да би увредио Келију, да се интересује за лепушкасту и слатку контесу Беатричу. Он сазнаје затим да га ова воли одавно; и кад Келија, ухваћена у замку, покушава да га придобије поново, Лоренцо, охрабрен овим искуством, одбија неверницу којој је био жалосни Каваљер, па се предаје сав чару оне која је знала волети — просто. Колета је говорила, играјући Келију, Лоренцо је јадиковао, Беатрича је сневала.. . Овај мали свет, дошао из земље Бенедикта и Пердикана, Розалинде из As vou like it и Фортунија из Чирака, појављивао се и говорио у зраку поезије, љупком и нежном као зрак месечев. С времена на време дизали се гласови из групе жена, говорећи : „Красно!“... или : „Изврсно!“... и Рене се сећао ноћи кад је радио, тако око тридесет, посвећених састављењу ових делова, ове елегије, на пример, коју је Лоренцо написао у једном писму, писму које је у том тренутку Келија показивалала Беатричи. Како се глас Колетин правио нежан и исмевачки изговарајући ове стихове: Кад би руже знале вратити нам пољупне Које наша уста метнуше на њихова; Кад би јоргован и велики љиљан знали Тугу којом нас пуни њихов мирис нежни; Кад бп непокретљиво небо и бурно море Могли знати колико нам је њихова љункост мила; Кад би све што се воли, у овом животу Чудноме, могло даги душу нашој души!... Али, небо, али море, али јорговани, Ал' руже, и ти драга, ви ме не волите... 16*