Delo

r254 Д Е Л О остаци (већцм делом лична имена, глосе и поједине речи), те који нам не допуштају, да идемо даље од више или мање вероватних претпоставака о њихову месту у кругу других сродника, и ако је, с друге стране, довољно]таквих података, да се може утврдити припадање тих језика индоевропској породици. Тако је у јужној Русији међу Скитима несумњиво било иранских елемената, који, по мишљењу Всеволда Милера, по језику припадају Осетима. Даље, фригиско-тракиске народности према веома вероватној претпоставци говориле су наречјима, која су сродна јерменском језику, као што су Илирци, несумњиво Индоевропљани по језику, имали језик сродан са албанским. Илирским племенима припадали су, свакојако, по језику и Месапи и Јапиги на Апенинском Полуострву. Тако исто остаје отворено питање о ближим сродничким односима венетскога језика. Кречмер у својој књизи „Einleitung in die Geschichte der Griechischen Sprache“ (1896) у језику Венета, који су становали на северном прибрежју Адријатике, види северноилирско наречје, које су у битним цртама разликује од јужноилирске групе говора. Напослетку, Македонци, како се чини, били су по језику најближи сродници Грцима, и ако њихов језик не припада непосредно грчкој грани. О пигању о иранству Скита писао је на руском и немачком Всеволод Милер (ОсетинскЈе зтгодн III, 1887; ВпиграфическЈе слТдб] иранства оа гогТ Poccin, Жур. Мин. Нар. Просв., ч. CCXLVII; а и у „Abriss der Geschichte der ossetischen Philologie, herausg. v. Geiger und Kuhn). O осталим поменутим језицима упореди наведену књигу од Кречмера. Последња немачка експедиција у источни Туркестан донела је између осталога рукописе, у којима су будиски текстови двају до сада непознатих индоевропских језика (којих је већ одавно нестало). Према претходним саопштењима научника, који су се бавили о њима, један језик (тохарски) преставља самосталну грану наше језичке породице, а други припада индоиранској групи. Упор. Sitzungsberichte der Kgl. Preussischen Ak. đ. Wissensch. XXXIX. Ближи СРОДНИЧКИ ОДНОСИ МЕЂУ ГРАНАМА ИНДОЕВРОПСКЕ ЈЕзичке породице науком су потпуно доказани у два случаја : с једне стране међу индиском и иранском граном а с друге међу балтиском и словенском. А то значи, да је негда било време, када је одмах по одвајању од осталих сродника, чим је оно извршено, био један индоирански и један балтискословенски прајезик, који