Delo

ПЕСМЕ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА 259 може да узбуди душу и чула. Отуд је симболистима главна жеља да дођу до што срећније њене манифестације. И Винавер узима хармонију за прву тачку свога уметничког „Вјерују“ и са намером да постане већим католиком и од самог папе, толико се њоме бави и одушевљава, ма да му форма није увек беспрекорна, да често заборавља и занемарује остале основне елементе песничког стварања и оно што поезију чини поезијом. Многе његове песме су без суза, без осећања и уместо да утичу на нашу душу, оне нам само, као какво вештачко срество, заголицају чуло слуха, не обзирући се на оне у којима је он хтео да буде таквим. Да би постигао што више хармоније, он има врло разноврсну и често бесмислену метрику. У томе и јесте његова погрешка. Било је песника који су давали савршену хармонију, а целог су живота писали само александринским стихом; он сам је своје најбоље ствари дао кроз сонет са редовима од по дванаест слогова. Песник не може да постигне праву, уметничку и божанствену хармонију тражењем и вештачким стварањем, он је даје бесвесно, као што је и сама инспирација, по инстинкту и као „гест душе.“ Међутим Винавер је хтео понекад да је створи силом и вештачким путем, и зато је његова књига само половином успела. Пошто је наше мишљење да критика треба да пронађе, објасни и јаче истакне лепоте једног уметничког дела, то ћемо се ми само и бавити том успелом половином, остављајући ону другу славној српској критици, којој је изналажење замерака постало већ традицијом. У својим успелим стварима Винавер заслужује публику духа много финијег, са много више литерарног искуства и књижевно разрађенију, него што је то наша. Њега само треба умети читати и то га читати увек на глас. Онај, који има чула за музичке лепоте стиха, а таквих је тако мало, знаће ra изговорити и нагласити и наћи ће лепоте и уживања, па чак и у једном „телеграфском сонету“, (Вернер) написаном, нема сумње, да би нам само показао и на српском језику један сонет од четрнаест једносложних речи. Он нам, и овом књигом и иначе у интимности, даје утисак човека у једном непрекидном стању, ако не велике песничке инспирације, а оно стварања, размишљања, примања утисака и тражења. Њему је стих често свакидашњица, врста неке мале потребе, а у исто време и доколица и он, када га пише, не чека увек жељено надахнуће, које је тако потребно за стварање добрих и трајних ствари. То је као какво вежбање, 17*