Delo

ПЕСМЕ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА 261 најјаче кад се допуњују. Треба слушати тамни и претужни „посмртни марш“ Шопенов и сетити се ових стихова, па одмах увидети да су то два дела која се допуњују и чине једну велику уметничку целину. Сумња — црна дувна. Душом црн сам цео. И шапуће псалме очајне ко нада. .. Сумња — болна дувна. Густ је крије вео. Плач јој тако тих је, суза чак не пада. И што год сам икад желео ил’ хтео Мрзне застуђено посред тишме хлада. Најпре радознала. чедна беше дева. Па ми затим сумња беше страсна жена Распуштених коса, бесна, занесена, Громови су били скиптар њеног гњева. А сад чак и она, калуђерка бона, Умире полако уза јеку звона. (Marche funebre) Ово је уметничко стварање вишег стила и јединствено поклапање •замисли са ритмом. У томе се још са овом песмом такмиче „Бетовен“, и „Сентиментална гавотица“ и друге. При томе он бира речи, слогове, самогласнике — све је размишљено, удешавано, тражено и одлично нађено. И кад смо већ при цитирању, да изнесемо и објаснимо мало легенду једне од најбољих, ако не и најбоље песме ове збирке, „Фаетона“, сина Сола, бога сунца и Климене, а која на наше, а чини нам се и пишчево, велико изненађење није начинила очекивани утисак, из простог разлога што је нејасна, јер је Винавер пошао од претпоставке да цео свет познаје митолошку причу о Фаетону. Песма почиње описом Сола : У бакарном сјају, окруњен од зрака, На блештећем трону кога смарагд злати, У поворци доба и ћутљивих сати Блиста у пурпуру разгонитељ мрака. Дворана је цела у миру дубоку И сви муком муче и све страшно ћутн — У мртвилу мртвом непомични крути Док се жаре жари грозом грознн оку. Фаетон успе, да после много очајних покушаја и напора и тек пошто овај скине с главе „сноп од луча врелих“, приђе своме