Delo

262 Д Е Л 0 „светозарном" оцу и одавши му поклон „свећеник побожни побожнога чина“, исприча што му је Климена рекла т.ј. да је он његов, Солов син : И глас грмну громки са гранитног тропа, То Сол, Титан моћни, увређеном збори. Од одјека сама да се тресу двори, Гласом труба гласних: „Истину је она Истину ти рекла.. и обећа му све почасти, које му припадају, и остварење сваке његове жеље. Фаетон тада, избезумљени „син смртне жене“, затражи да једнога дана тера „сунчева кола“. Отацјетужан и забринут, јер зна да је то немогуће и да чак ни Зевс, који влада муњама и бије громом, он у чијој је мишици вечности крма, коме су мали простори богова и људи И грозан и страшан што ужасом тлачи, Што је од бесмртних бесмртнији, јачи никада ни он, надбог, није затражио то што његов смртни син тражи, јер једини Сол уме да управља змајевитим коњима „по страшноме путу кроз неба стрмени.“ Најзад долази зора, описана античким стиховима који су, лепо изговорени и антички скандирани, право уживање и потсећају на Овида : Небо црвенило већ се, и стидљива чедна дева Аурора ружопрста отшкрину врата висока, Коса јој руса и дуга, блистају светла два ока Од среће невино чисте што срећу далеку снева. Ми их све наводимо, јер најпре њихова лепота то заслужује, а затим да би и своје речи доказала, Аурора је ушла, смерно се поклонила богу и навикнута да му поштује мук и сноси ћуди,, чека његову заповест, док јој поглед лута : Присусгвом преплашен смртног, горда, млада и лепа: Диже се Сол полагано, а мисли дави га бреме Велик и страшан и гужан, јер грозно дошло је време, Час, неподмитљнви слуга, што судба посла га слепа. Најзад Сол предаје Фаетону „сунчева кола“, који докопав се једном управе коњима хтеде да запали и сажеже свет и васељену, због чега га је, као што знамо, Сол после бацио у бездан. Нека нам се допусти да још наведемо, као поенту целе песме,,