Delo

М И Л О Р д 51 колима, али га мати задржа за руку. У њеним очима, упртим у • синовљево лице, огледао се видљив страх, и руке јој дрхтаху. Види се хоће нешто да му каже, али се устеже и боји. Најзад, потмулим и устрепталим гласом, поче : — Али, драги мој, теби ће за то путовање сигурно требати много новаца... Милорд се натушти за часак. — Наравно — рече превлачећи руком по челу — то је велики ризик... Па, ризиковаћу !... Новац, у осталом, имам, нашао сам... Дирковица одахну, али јој одмах по изнуреном лицу пређе неспокојна дрхтавица. — Узајмио си ? — прошапута. А шта сам знао? — осмехну се он усиљено. Затим додаде веселије и враголасто погледа у мајку. Шта сам знао да радим, кад сам видео да сте ви решили •остатак блага да чувате, ваљда, за унуке... Ја нећу да вам до•сађујем... Дирковици удари крваво руменило у бледо чело. Ти си анђео — шану дрхтавим уснама и, промисливши мало, додаде: Ипак, кад дођеш за опроштај, даћу ти и ја нешто новаца, даћу. Ја не бих могла поднети, малиша мој, да ти пођеш у свет, и још на тако дуго, без ма каквог дара од мајке. После нежног и дугог загрљаја расташе се. Сутрадан се у Дирковичином стану појавише, дотле не виђане у њему, Јеврејке телалке, и у ложници се неколико дугих сати могло чути отварање и затварање сандука, и гласно и упорно погађање. Затим Јеврејке изађоше прртоварене канурама и клубадима пређе, трубама дебелога и танкога платна, многогодишњим и разноврсним оделом, рубљем, па чак и постељним стварима. Била је ту и венчана хаљина Дирковичина, бела, са китама у боји, и празничне хаљине које је она носила у младости, кариране и украшене цвећем, велике шарене махраме које су имитирале источне тканине, и, најзад, њена бунда богато постављена жутом лисичином. Те вечери Дирковица није ништа радила. Седела је на столичици крај пећи., са рукама прекрштеним на коленима, дубоко замишљена. Једном се удари у груди и гласно рече: 4*