Delo

52 Д Е Л О — Ја сам крива! Ја сам крива! Да сам се била удала за племића, моје дете не би имало тих сметњи... Овако му смета порекло... Оно га води пропасти... А ко је за то крив ? О, тукла бих себе, кад бих могла, тукла!... Милорд је при опроштају с мајком изгледао суморан и узнемирен. Или краљ, или циганин! — рече. — Вратићу се или ожењен и срећан, или... — Или шта? — упита мајка. Он одмахну руком и не хтеде да доврши. Али се потом опет развесели и прошапута: — Намеран сам да у туђини запросим, па тамо и да се венчам, да избегнем светско оговорање. Сумицу од неколико стотина рубаља, коју му даде мајка, узе без гунђања и оде. Сутрадан је Дирковица купила у цркви мису и одвукла се на њу. Вратила се очију надувених од плача и лица покривена црвеним браздама. Прошло лето, и једнога белога и хладнога јесењега дана Дирковица је седела на обичноме месту крај пећи, али нити је прела нити мотала, но је само с времена на време чаркала ватрицу и мешала у једном лончићу шачицу пасуља који се кувао. Људвисе није било у соби. Мало пре је отишла с ведрицама на воду, и крај старичиних ногу је лежао, њушке оборене земљи, велики црни Брис, мршав и невесео, а на полици, међу лонцима, гукао с времена на време пар голубова. Овај пас, ови голубови, и још жути мачак, којега није било у соби јер је већину времена проводио у тражењу хране, било је све што је остало од негда богатога домазлука старе грађанке. Нестало је већ одавно продатих ћубастих кокошака, умукло је звучно певање петлова, јато разнобојних голубова није летело над кућом кружним, високим летом. Она је чак хтела да се лиши и пса, и да прода сиве голубове, али се Брис, неколико пута даван суседима, свагда враћао и довлачио јој до ногу с тихим скавикањем, а птице, које је она подигла и размазила, излетеше из руку сусетке, којој их је хтела продати, слетеше јој на рамена и дотле је кљуцаху по коси и загледаху у очи, бојажљиво гучући, докле их не помилова измршавелом руком и рече: „Па останите, најпосле, останите!11