Delo

418 Д Е Л 0 Каликрат. Ну зар се не зна, Зенотемисе, у којој земљи, под којим именом, у ком облику достојном обожавања, живи данас та Јелена која се увек наново рађа? Зенотемис. Треба бити врло мудар за откриће такве тајне. А мудрост, Каликрате, није дана песницима, који живе у грубом свету облика и забављају се, као деца, звуцима и варљивим сликама. Каликрат. Бој се да не увредиш богове, безбожни Зенотемисе; песници су им драги. Прве законе су прописали сами бесмртници у стиховима и пророштва богова су у песмама. Химне Богу су пријатни звуци за небесне уши. Ко још не зна да су песници гатари и да им није ништа скривено? Како сам и сам песник и украшен Аполоновим лаворовим венцем, открићу свима последње Еунојино претварање у жену. Вечна Јелена је покрај нас: она нас гледа и ми њу гледамо. Видите ову жену наслоњену лактом на јастук своје постеље, тако лепу и потпуно сањалачку и у чијим очима се виде сузе, а на уснама пољупци. То је она! Дивна као у данима Пријама и цветне Азије, Еуноја се зове данас Таида. Филина. Шта кажеш, Каликрате? Наша мила Таида би познавала Париса, Менелаја и Ахајце с лепим доколеницама, који су се борили пред Илионом! Је ли био велики тројански коњ, Таидо? Аристобул. Ко говори о коњу? — Напио сам се као Трачанин, узвикну Хереја, — и скотрља се под сто. Каликрат, подижући свој пехар: — Ако пијемо као очајници, умрећемо без освете! Стари Кота је спавао и његова ћелава глава клатила се полако на његовим широким плећима. Већ неко време, Дорион је изгледао врло узбуђен, у свом философском огртачу. Приближи се, посрћући, Таидином кревету: — Таидо, волим те, ма да је недостојно мене да волим једну жену. Таида. Зашто ме ниси волео мало час? Дорион. Јер сам био наште срца. Таида. Али ја, јадни пријатељу, која сам пила само воду, допусти да те не волим Дорион не хтеде слушати више и увуче се код Дрозеје која га је звала погледом, да би га отела својој пријатељици. Зенотемис, заузимајући напуштено место, пољуби Таиду у уста.