Delo

420 Д Е Л О рица, равнодушни према смеху и вики пијанаца, разговарали су се о божанственим стварима. Еукрит се изражавао толико мудро« да му Марко рече: — Достојан си да познаш правог Бога. Еукрит одговори: — Прави Бог је у мудрачевом срцу. Затим говорише о смрти. — Хоћу. рече Еукрит, да ме нађе где радим на својој; сопственој поправци и пажљивог према свима својим дужностима. Пред њом, подићи ћу небу своје чисте руке и рећи ћу боговима: „Нисам упрљао, богови, ваше слике које сте наместили у храму моје душе; оставио сам ту своје мисли да висе као врпце и разноврсни венци. Живео сам у сагласности с вашим провиђењем. Довољно сам живео“. Говорећи тако, дизао је руке ка небу и његово лице је блистало светлошћу. Оста замишљен један тренутак. Затим настави с великом, живошћу: — Ослободи се живота, Еукрите, као зрела маслинка која; пада, захваљујући се дрвету, које ју је носило и благосиљајући земљу, своју хранитељку! На ове речи, извлачећи из једне боре своје одеће го нож„ заби га у своје груди. Кад га његови слушаоци дохватише сви у исти мах за руку„ врх ножа је био већ ушао у мудрачево срце. Еукрит се упокојио. Хермодор и Никија однеше бледо и крваво тело на једну гозбену постељу, усред оштре писке жена, гунђања гостију, узнсмирених у њиховој дремљивости, и сладострасних бректања, заташканих под заштитом ћилимова. Стари Кота, пробуђен из свог лаког војничког сна, био је већ покрај леша испитујући рану и вичући: — Нека се позове мој лекар Аристеј! Никија махну главом: Еукрит не постоји више, — рече. Хтео је да умре као« што други хоће да љубе. Покорио се, као сви ми, жељи која^ се не може исказати речима. И ево га сада слична боговима, који не желе ништа. Кота се ударао по челу: — Умрети!... Хтети умрети кад се може још служити држави, какво безумље!