Delo

240 Д F Л 0 састоји из болесне деце и, канда луде, жене. Он је већ одавно овде у вароши, он нешто ради, био је негде писар, а сад је наједаред остао без плате! Ја сам бацила поглед на вас... то јест, ја сам мислила, — ја не знам, ја се некако буним, — видите ли, ја сам хтела да вас замолим, Алексије Фјодоровићу, — добри мој Алексије Фјодоровићу, да одете до њега, да нађете какав изговор, да уђете код њих, то јест, код тог штабског капетана, — о, Боже, како се ја збуњујем, — па да деликатно, пажљиво, — управо онако, како ћете само ви једини знати учинити (Аљоша наједаред поцрвене) — да му дате ову помоћ, ових двеста рубаља. Он ће сигурно примити... то јест, да га наговорите да прими. Или не, како бисмо ми то некако ?... Видите ли, то му није, да кажете, плата за увреду, да се умири, да не тужи (јер је он, канда, хтео да тужи суду), него просто сажаљење, жеља да му се помогне; од мене, од мене, заручнице Димитрија Фјодоровића, а не од њега самог... Једном речју, ви ћете то умети лепо извести... Ја бих и сама отишла, али ви ћете то далеко боље од мене. Он живи у Језерској улици, у кући мештанке Калмикове... Тако вам Бога, Алексије Фјодоровићу, учините ми то, а сад... сад сам се ја малко... уморила. До виђења... Она се наједаред тако брзо окрену и исчезну опет за завесом, да Аљоша немаде кад ни речи рећи, — а хтео је да још нешто_ каже. Он хтеде да моли за опроштење, да окриви сам себе — но... шта било да каже, јер му је срце било пуно, и он одлучно не хтеде да изађе из собе без тога. Али г-ђа Хохлакова га зграби за руку и изведе га сама. У предсобљу га она заустави, као и малочас. Она је горда, бори се противу себе, али је добра, дивна, великодушна! — клицаше г-ђа Хохлакова у полак шапућући. О, како је ја волим, нарочито неки пут, и како је мени сад све, све опет мило! Мили Алексије Фјодоровићу, ви нисте ни знали то: знајте дакле, да ми сви — ја, обадве тетке, — одједаред рећи: сви, чак и Lise, ево већ цео месец, како само то једино желимо, и од Бога молимо да се она растане с вашим љубимцем, Димитријем Фјодоровићем, који за њу неће ни да чује и ни најмање је не воли, па да иође за Ивана Фјодоровића, образованог и изванредног младог човека, који је воли више, него све на свету. Ми смо вам ту читаву заверу склопиле, и ја чак, можда, само зато и остајем овде, и не путујем... Али она је плакала, опет увређена! — повика Аљоша.