Delo

242 Д Е Л 0 са том поруком и што пре се вратите. Lise, да ти није што потребно? Тако ти бога, не задржавај ни за тренутак Алексија Фјодоровића, он ће ти се одмах вратити. Г-ђа Хохлакова, напослетку, побеже. Аљоша, пре но што ће поћи, хтеде да отвори врата од Лизине собе. — Нипошто! — викну Lise, — сад нипошто! Говорите тако. кроз врата. Због чега сте ви међу анђеле доспели? Ја само то једно и хоћу да знам. — Због страшне глупости, Lise! Збогом! — Да се нисте усудили тако отићи! — викну Lise. — Lise, ја имам озбиљан терет на срцу! Ја ћу се одмах вратити, али ја имам велики, велики терет на срцу! И он истрча из собе. VI Мучење у изби. Он је збиља имао велики терет на срцу, такав терет, какав ]е дотле ретко кад осећао. Он беше учинио испад и глупост, и још у каквој ствари: у љубавним осећањима! „Но, шта се ја у том разумем, шта ја у таквим пословима могу пресуђивати ?“ понављаше он у себи по стотинити пут, црвенећи; — „ох, што сам се осрамотио, то још није ништа, срамота је још само казна, коју сам и заслужио, — несрећа се састоји у том, што ћу ја сад јамачно бити узрок нових несрећа... А старац ме је слао, да их измирим и сложим. Зар се тако мири?“ Ту се он опет наједаред сети како им је сједињавао руке и опет га страшно би срамота. „Премда сам ја све то искрено учинио, али од сада треба бити паметнији11, — заврши он наједаред, и чак се и не насмеши на свој закључак. Порука Катарине Ивановне беше предата у Језерску улицу, а брат Димитрије становаше баш ту уз пут, недалеко од Језерске улице, у сокачету. Аљоша одлучи да сврне код њега свакојако пре, него код штабског капетана, премда у напред осећаше да неће затећи брата код куће. Он подозреваше да ће се овај сад можда некако нарочито крити од њега, — али га је по што, по то требало пронаћи. Јер време пролажаше; а мисао о старцу, који умираше, не остављаше га ни на часак, ни на секунад од оног тренутка, како беше изишао из манастира. У поруци Катарине Ивановне указа се једна околност, која