Delo

'БРАЋА КАРАМАЗОВИ 243 та такођер необично заинтересова: кад је Катарина Ивановна •споменула малога дечка, ђачића, сина оног штабског капетана, који је, гласно плачући, трчао поред оца, — онда Аљоши, већ и тада, севну мисао, да је то дете јамачно онај малочашњи ђачић, који га је ујео за прст, када га је он, Аљоша, испитивао чиме га је увредио. Сад је Аљоша већ скоро био уверен у то, не знајући ни сам од куд. На тај начин, занесен неким споредним ком■бинацијама, он се расеја и одлучи да не „мисли“ о „несрећи", коју је малочас причинио; да се не мучи кајањем, него да ради свој посао, а после што буде, то ће бити. Код те мисли се он потпуно и коначно охрабри. ‘У исти мах, сврнувши у сокаче •брату Димитрију и осећајући глад, он извади из џепа колач, што га код оца узе, и поједе га путем. То га мало поткрепи Димитрије не беше код куће. Газде од кућерка — старац •столар, његов син и старица жена му — чак некако подозриво гледаху на Аљошу. „Већ трећи дан, како не ноћева код куће, можда је некуд и отпутовао", одговори старац, кад Аљоша стаде наваљивати с питањима. Аљоша разумеде да он одговара по добивеној инструкцији. На питање његово: „Да није код Грушењке, да се можда није опет сакрио код Томе“ (Аљоша нарочито покуша да утиче таквим искреностима), сви домаћини чак бојажљиво % на њега погледаше. „Они га, дакле, воле, чувају га“, помисли Аљоша, „то је добро". Напослетку нађе у Језерској улици кућу мештанке Калмикове, један стари кућерак, искривљен, свега са три прозора, који гледаху на улицу, са прљавим двориштем, насред кога усамљено стојаше једна крава. Улаз беше са дворишта у ходник — с леве стране из ходника живљаше стара газдарица са старицом ћерком и, канда, обадве глуве. На питање његово о штабском капетану, које је он неколико пута поновио, једна од њих, разумевши напослетку да се пита за кирајџије, показа му прстом кроз ходник, указујући на врата у чисту избу. Стан штабског капетана беше збиља само проста изба. Аљоша већ беше узео у руку гвоздену кваку, да отвори врата, кад га наједаред порази необична тишина иза врата. Он је међутим знао, по казивању Катарине Ивановне, да је бивши капетан човек породичан: „Или спавају сви, или су, можда, чули да сам дошао, па чекају, док отворим; боље ће бити да најпре закуцам'1, — и он закуца. Одговор се зачу, али не одмах, него ‘чак можда после десетак секунада. 16*