Godišnjica Nikole Čupića
у О +
уже
с
302
За народом није стало нигда,
Ако иије кривдом и свирјепстви
Свог истога одпадио с' владца —-
За то мјеру пази ко и вјеру Добро поче, још продужуј боље,
А да буде свјем и теби слатко;
Такви конац био 6' за те вјенац,
Те поскупљи од вееленске круне —
Ово је онај облик певања, што га естетичари зову дидактична — поучна — појезија. У појезији свију народа и најбољих песника налазимо овај поучни елеменат. То је хлађан извор. благ ветрић, зелена оаза у жарком климату осећања. Он крепи и разгаљује. То је оно у нар. песми:
Тешко евуда своме без својега, или:
Нема брата без брата рођена, или : :
Зло ти добра донијети неће
или оно Његушево : Св'јет је овај тиран тиранину итд.
Елеменат овај обично долази као зачин у лирској песми, и тада је најлешши. Али може бити и самосталан спев. Тако су га стари развијали дотле, да су најпосле и најсухопарније поуке и научне расправе стихом писане звали дидактична појезија. Тако је Орацијево писмо Ре атге роепса. То је учинило, да су многи повикали: дидактична појезија није никака појезија. И није, кад јој се да онај смисао, који јој стари дадоше. Али је ствар лако одвојити. Кад с поуком иде само . разум — онда то није појезија; кад с поуком иде и срце онда је то појезија. Просто поучавање је проза; у карању већ има појезије. У тужењу, проклињању, јадиковању има често