Godišnjica Nikole Čupića
Када грми, свак" се боји себи, ИЕ Куд ко може тамо с и уклања, Миш у рупу, змија у стијену, Пак и орлић крилма над облаке, ; а Ђе је тихо и сунашце ејаје — Ал куд човек, ..2 Муж и јунак јавни, 54 Кад премеждја окружи га бездна — — — 4,
Напонасе који не ваљаде, : Е Е. Мање јоште у дружини значи, и 2 И стотина хиљада л важније, а е Кад зазиру један од другога, Ниже стоје од једнога збиљца, 234 35 Што истовност собом закључава,
У потреби другов' у себ' нађе — —
— — Ал дивоте надкриле се ругом,
Људека срца обрасла звјерскима,
Племенитост усиљем се јавља, , А побожност у заблуде прешла,
Брат већ брата одавно и згњетава,
"Чак се чоек мучно деша који,
И то ређи од бијеле вране — —
Свету врлост и љускости зраке
Даж' и врави цјене и поштују,
А на пакост, злобу и охолост
Својат пљује и брат и родитељ
Гди л' је било и када ће бити,
Да бољега гори не подкапа
У јунака л' малешности нејма,
Нит подлости, нит замрежавања,