Godišnjica Nikole Čupića

302 КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

људи на различним крајевима света подједнако осећати радост и 60, жудети за оним што је добро и лепо, а мрзити оно што је свуда, свакад мрско и ружно. Могу песници свуда ударати у исти инструменат и завијати своја осећања свуда у исте облике поезије. Опет лирска, поезија сваког народа има увек нешто чим се познаје чија је. Као добро вино она мирише на чокот на ком је никла.

Персијски песник Сади зове своје песме ружама: и ми бисмо могли казали да песма увек мирише душом песника и народа одакле су они; да својом топлином, лепотом , сјајем, и многим чим, што се осећа а исказати не уме, показује као и цвет на поднебије где је израсла.

А кад већ песму упоређујемо с цвећем, можемо још једну њихову сличност споменути,

Као што цвет пренесен у какву далеку земљу, под друкчије небо и друкчије климатске прилике, губи нешто од своје лепоте и живахности, тако лирска песма пренесена од једног народа другоме, из једног језика у други, никад није оно што је у својој отаџбини,

Сваки народ и сваки век има своје песнике и своју лирску поезију. По где која су времена изванредно 60гата у лирским песницима, а по која су, опет, необично сиромашна. То зависи од многог чега. Од прилика друштвених које могу бити подесне или нзподесне за поезију; од правца у мишљењу какав се кад утврди; од укуса какав кад преовлада. Укус (естетички, књижевни) опет, какав је кад, даје онакав карактер уметностима и поезији, и утврђује у љубави публике ову или ону специјалну врсту песме. А укус се мења као мода у ношњи. Често га један ђенијални уметник, својим делима, измени; а често су узроци његове промене пространи и

и

о РРА