Godišnjica Nikole Čupića

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ 302

==

тако компликовани да се историк уметности и књижевности налази у забуни како ће их похватати.

Ја ћу узети слободу да ове кратке, опште напомене о развоју песничке књижевности не потврђујем примерима и упућивањем на специјална времена и њихове песнике.

Место тога, да се објаснимо, шта је лирска поезијаг

Познато је, а и ја сам то једном, раније, казао, да се по старој, школској, дефиницији лирском песмом назива свако песничко дело које исказује осећања и мисли самог песника, па било то у облику кратке песмице, или у облику дуге приче у стиху и прози, или у облику драме.

Та је дефиниција својим пространством нејасна. Она управо обухвата свеколике облике поезије. Нема песничког или у опште уметничког дела, какво не носи у себи осећања, мисли, душу уметника. Ма колико се он крио кад нам што приповеда или какву радњу описује ми њега видимо у начину приповедања — представљања и описивања, у сликама и карактерима његових дела у музици и стилу његовог спева итд.

Стари Јелини звали су лирском песмом, песму што се певала уз лиру. Песници су у одушевљењу свом црпли мисао и налазили у њему мелодију, речи и стих. Право истинито одушевљење доиста све то носи у себи. Карлајл вели на једном месту да свако истинито осећање носи собом своју мелодију и музику ; да право истинито одушевљење за ма чим што је истинито и лепо и нема другог начина да се искаже осем музике и мелодије. Кад човек, који је загледао у дубину, у суштину какве ствари каже какву мисао, та мисао има музике. На дну сваке ствари, сваке појаве, мелодија је скривена; скривена је унутарња хармонија односа и веза ствари или појаве са оним што је душа њихова и по чему оне јесу и имају