Godišnjica Nikole Čupića

902 ГОРЊИ ИБАР СРЕДЊЕГА ВЕКА

од Солила стигли смо већ на Крст, те као да смо иу самом селу које се одмах испод нас на 4—5 минута, види дуж десне стране Велике Реке. Застанимо овде, кад смо већ на Великом Крсту, и када се тако лепо види село, па пре него што се спустимо доле, и пре него ли се — преко Бојиће Њиве, Главице, Венца или Градине што нам спречавају хоризонат с југа — упутимо Старом Копорићу, да тамо тражимо остатке саскодубровачког насеља, разгледајмо прво данашње село: шта некада беше, а шта сад има у њемуг — Од 23 задружне српске куће, међу њима пет свештеничких, колико их беше године 13876., данас постоји у дужини око 500—600 метара само згариште и рушегине. Од Срба староседелаца сада, на жалост, нема ниједнога од заклетве; остало је иза њих само гробље и у њему многи покојници мили и драги; али и оно није онако како некада беше. Та, ено, на њему нема ни онога крста од дрвета — то једино видно обележје — по чему бих сада могао сазнати о мојој доброј, али незапамћеној мајци, да ту под њим вечни санак борави! Зуб времена или клети душманин и то је немилосрдно уништио ! Садашњи Копорићани то су досељеници, од пре 23 године, из Старога Колашина. И ако још српски говоре, ипак Србима се не зову. Они су — управо њихови стари — одавно и давно преврнули вером, и ставили се у службу Мухамеду, те су сад „ак“ Турци; заборавише на име српско, и ако чувају још многе старе обичаје, па немилосрдно руше све оно што су затекли од своје браће по крви — Хришћана. Њихове данашње куће друкчијег су кроја и раштркане. А само неколико њих налазе се на месту пређашњих српских кућа. за време староседелаца до 1878. године, као год и данашње село Копориће — чије смо међе и њихове промене из немањићскога и познијега доба напред обележили — није на истом мезту ни старога села Копорића које спомиње светостефанска хрисовуља, ни на месту старога трга дубровачко-саског насеља. Од када се је овде поред реке населило, и ради којих узрока, за нас остаће потпуна тајна, а можда и за доцнија поколења. Зна се, по предању, само толико да јеу