Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

=

ПРЕДГОВОР

[Лом издању Српскога Рјечнина ~ стр. П1—Х Х]

Вљ има близу иљада година како Србљи имају своја слова и писмо, а до данас још ни у каквој вњизи немају правога свог језика! Док су Србљи имали своје краљеве и цареве, да се у оно доба овако млого писало, као што се данас пише по ришћанским државама, јамачно би они почели још онда својим језиком писати; али се онда може бити још мање писало, него што се данас пише по Турским државама; зато се није требало ни старати да сви људи разумију оно што се пише; а неколико људи могли су ласно писати којекако. Оставше дипломе од наши краљева и од царева, и други рукописи од они времена свједоче, да је народ Српски прије пет стотина година товорио као и данас што говори (осим ђекоји Турски, и други туђи ријечи), него да су писари у писању мијешали народни језик с црквеним језиком, као и данас што се ради. Н. п. у Душановим законима (из половине 14-те стотине година), што су наштампани у историји Раићевој, стоји: „И ако се наће полуверацљ да узме „Хретанку: акое крадомђљ, дасе има покрстити у Хртеттан„ство: аколисе не покрсти: да мусе узме жена и деца и васђ „ДОМЂ, и онђ дасе заточите. — да то село платитђ цо бн „онђ плато, кон е то пожегао. — Книге Царске коесе на-

[“ Српски Рјечник, истолкован њемачким м латинским ријечма. Окупио га

и на свијет издао Вук Стефановић. — Убо[р Фтерђбапјођпа етуај Решо + ваентсјев Уботетбиф. — Јар герћат у. Цежсоп Зегћтсобегтатсо - (аНпшт. — У Бечу (Мел, Ујеппае), дертић бег беп 8. 35.

Утетеп, 1848. — 80, стр. ИХХЛ и стубаца 928. 1