Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

ПРЕДГОВОР Т ИЗДАЊУ „СРПСКОГА РЈЕЧНИКА“

Српске историје Ђорђија П. Бранковића, пошљедњега деспота Српевкога, који је умрђо прије сто и неколико година (1711), из књиге треће, страна 59 (пр): „Први немани православно „Бршение тридесотолетанђљ васприемђ на себе ва Рашску „Епискупишо и ва дррковђ светихљ апостолђ крршаетсе пБр„ви немана именемђ (тефанђ, ва томже крршеншо едино„купно и самодђржавну областђ васпрпиемљ и окрет држави „своеи воевати заченшу ему многие дрржави себе присвоивђ „дондеже Исака комнена цара константинополскаго на свое „самирително хотение привлешци вазможну бистђ, самирениеже „между ими биваетђ винојло сејо, пко Гречаски царђ вавдастђ „својо дацерђ ва супружницу Стефану пррвому Деспоту Сину „неманину шљрвому, рекшаго светаго Сумеона Егоже греча„ски Царђ ва глаголани и ва писани великимљ ЊупаномђБ „именоваше, зкоже отомђ и више ва писани нашемђ васпо„минаниемђ изобразихомђ, и по светомђ ему приставленио ва „светуго отђ нфго сатворенуто обителђ Студенички Монастирљ „положенљ бисте, и Деже и синљ его Стефанђ пљрви Деспотђ „И пљрви венчани кралђ рекоми, са синомљ своимљ Радосла„Вомђ, внукомже светаго Сумеона ва Рацехљ свопхљ погребени „Су. “)“ — По овоме би сад могао рећи сваки човек, који не зна историје нашега језика и писања, да су овако Орбљи говорили прије сто година ; као што мисли Енгељ, да се у Карловцима врло добро Славенски мора говорити, зашто је Рашћ онђе рођен, а онако добро пише Славенски; и да је Сремачки језик ближи кв Росијскоме, него к Дубровачкоме“); и као што смо до сад сви мислили, да је Бранковић онако писао, као што Рашић у својој историји на млого мјеста наводи његове ријечи, и каже: „Сице пишетђ Бранковичђ,“ или „Ош суп словеса Бранкојвича ;“ а нијесмо знали, да је Раић Бранковићев језик потравио по својој граматици !

Тек 1783-ће године први је Доситеј Обрадовић казао, да треба писати српским језиком као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, тако писати. За њим су пошли млоги

А 1) Ја сам ово исписао из Бранковићева рукописа , који се сад палази у Карловцима у митрополитској библиотеди; п овђе је управо онако наштампано, осим велико 2 (које у Брапковићеву рукопису стоји и у почетку и на крају),

ИК, 07, и со, што није имала овдашња штампарија, него је мјесто њи метнуто у, отљ, 2, 0. [Велико л зове се слово та]

_) Спдере (Оофибе ђе (6. Шпдет ппђ јеле: Уебешапђег ЛО, 147 ипо 154.

а