Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

ПРЕДГОВОР 1 ИЗДАЊУ „СРПСКОГА РЈЕЧНИКА“

кажу да треба писати управо Славенски, а народни језив оставити са Свим, као покварен, свињарски и говедарски језик (ово барем није тако ново, зашто је било људи, који су по Талијанској и по осталој Европи прије неколике стотине година овако мислили и говорили о Талијанскоме, Францу"ском, Шпањолском, Англијском и о Њемачком језику, према Латинскога); а други (којије највише има) кажу, да не треба управо ни Славенски ни Српски, него да народни језик треба, поправљати, и писати мјешовито између обадва језика, да се приближава к Славенскоме и да се гради књижевни језик, да. се Славенски језик опет поврати у народ и оживи. Први имају врло мало списатеља (вашто слабо ко зна Славенски језик тако, да може књиге писати, а ни рјечника онаковога ни граматике још нема, као што би требало, и из који би човек могао Славенски језик тако научити, да може књиге писали), а други имају силу Божју, који једнако поправљају језик Српски (а кашто и Славенски, кад не знаду ни како је Српски ни Славенски, Н. п. мназ мјесто млаз; меси и међи, мјесто мбсацо; опомбнутисе, смтати, окервавити, ерђа и т. д., к Славенском приближавају и граде књижевни језик (зашто они мисле, да су књижевни језици осталије народа начињени, а не могу да разумију, да су сви народи почели писати оним језиком, као што говоре орачи и коџпачи, свињари и говедари, па кад се почело љешше мислити, онда, су и језици љепши постали). — А како они то чине! Сваки по својој вољи и по своме вкусу. Никаквим језиком на овом свијету није тако ласно писати, као овим њиовим: код њи не треба знати никакве граматике (ни Српске ни Славенске), него зарежи перо па пиши по своме вкусу, како ти кад из пера истече: што не знаш Орпски, метни Славенски; што не знаш Славенски, метни Српски; а што не знаш ни Српски ни Славенски, метни како ти драго (што ти прије на ум падне): ђе се из два језика (и из треће главе) по својој вољи трећи гради, ту се не може погријешити; само да није чисто као што народ говори, а остало све може поднијети. Сад се не треба чудити, зашто се у нас књиге пишу „по правиламљ бабн Омиллнн,“ и како се у Српским књигама може наћи: пастирев», пас ров, паслљиур ећ, паслљра ; момака, момково; оваго мовга; у Боснот, у Бачки; тпостемт, дбот; творлто, творе, твору; пужати, успужати ; моблђтљи, обзиретђисе, уставленљ, уставлђне, вреблаше; љмобу, молу, говору, кра-

УТ