Jakov Ignjatović : književna studija

мине

58 ЈОВАН СКЕРЛИЋ.

шта допуштено а шта недопуштено, да је патио од неке врсте моралног слепила. Игњатовић није био неморалан, но просто безморалан. Он је чинио и писао врло ружне ствари, са безавзленим уверењем да то није ништа што се коси са најосновнијим појмовима моралним, тврдо верујући да непрестано служи „род и човечанство“. Он више чини утисак морално непотпуна и неразвијена човека но свесна рђава човека. Но можда баш због те његове моралне закржљавелости, што је толико личио на људе које је описивао, што је имао страсти, пороке и апетита својих јунака, што је живео њи-

; ховим и унутрашњим и спољашњим животом, он је

|

| ј

| [ |

са толико разумевања и изразитости умео да оцрта оно нагризло и натруло српско друштво у Јужној Угарској, које је почело заударати на лешину, Читајући Игњатовића, човек се и нехотице сећа савета Шилеровог: „Хоћет ли да познаш себе, погледај шта раде други; јеси ли рад да разумеш друге, загледај у своје рођено срце“. Он није имао ни природу ни темпераменат, да црта ружичасте, голубје, чисте идеалистичне романе за четрдесетогодишње девице. Из истих разлога и Балзак је могао у својој великој „Људској Комедији да оцрта ону грозничаву, опору и свирепу борбу за новац, оне барске страсти које море људе у нашем меркантилном добу, где је новац живац свега, јер су га те исте страсти разапињале, јер је и сам проводио бесане ноћи у довијањима како да одржи живот и да се обогати. Јаков Игњатовић није имао потребе да много посматра око себе па да нађе грађе за цртање тога, разривеног, оболелсг друштва са великим апетитима, лабавим моралом и одсуством сваких обзира