Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 61

Већљ тБр зовешљ и [овиша самогђ, И Глорџо Капитолску вилу,

И они ти ништа неодручу. Та тег дблашљ силама Божества Што човеку едва е могуће !! Нег' остави штогодђ и на страну Нама свима а Србачићима,

Да видимо путе кљ Хеликону, Кљ Хеликону а и самон Темпи: Па да гледе а и сами Бози

Са Олимпа нека покликујо

Што беремо руже и босилљке,

И све друго по избору цвеће.)

Као што се види, песма слаба, готово никаква, погрешна и по језику и по ритму, наивна, смешна оном мешавином гимназијског класицизма и мрвица из народних Песама, која и сувише одаје њеног четрнаестогодишњег писца. Из тога доба је и други један Игњатовићев рад, који није сачуван. У својем чланку Три српска списатеља, говорећи о Миловану Видаковићу, он помиње да је написао једну комедију, у којој је стари романсјер био главни јунак. „Будући су к њему долазили различите врсте људи, стари, млади, велики и мали ђаци, списатељи, путници, то је мени повода дало, да, начиним једну комедију, то јест шаљиво драматично. делце, у којем су биле представљене све маркиране личности, које су к њему долазиле, и то у Форми карикатуре. Сам Видаковић био је ту главна особа, са свима својим учитељским педантеријама, које су нама као смијешне изгледале. Ја сам то читао међу својим парњацима; овима се то допадне, па

1) Шрештампано још: у Јавору, бр. 85 за 1878, и Нашем „Добу бр. 108 за 1887.