Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 69

кује за њом три сата у бледу месечину гледајући, нити гледи кроз кључаоницукако се иста облачи, као немачки ритери.“ А сада је српска књижевност још пунија стихотвораца којима је главпо метар и каденција. Правих песника готово и нема, њихова места су заузели „стихокресатељи.“

Књижевна традиција српска почиње од Досптија, просвећена, далековида, који је са висине своје слободне мисли сишао у запуштени и заостали народ. Он је пустио идеју „еманципације србскога духа и језика,“ он је „замесио квасац будућности“. Док су други јурили за туђинским узорима, не слутећи да је у народним умотворинама »семе за, будушти развитак србске књижевности,“ дотле је Вук Караџић пошао тим неугаженим ставама, и на, тај начин „собранијем народни песама славу си задобио.“ Сима Милутиновић Сарајлија, тај »изванредни човек и велики дух,“ ишао је истим путем. Бранко Радичевић се издигао као метеор: „у њему је дух србски као Феникс васкресао.“ Јован Јовановић и Никола Боројевић су две лепе паде српске поезије

Али од свих српских сувремених писаца на“, рочите његове симпатије и поштовање уживао је Јован Стерија Поповић, чији значај изгледа, све већи и већи у нашој књижевности. Стерија, је њеј гов духовни родитељ, он то сам признаје и истиче у некрологу своме учптељуј. Говорећи о њему, он оцртава цео свој будући књижевни програм; „Он се већ није толико борио са пегазима, није се дао од Муза чупати, чије тражио друштво ме

у) Србски Летопис, 1856, књ. 98.