Jakov Ignjatović : književna studija

~

70 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

цената, нити је по Хеликону само тражио мирисно цвеће, него је ослободив се од окова школске литературе, у прошлости џ садашњости свог народа траожсио места своме духу. У његовим делима, поред чистог поетичког дела, показао је чисто сваћање Србског духа и карактера. Историја Србска и социјалнм жсивот дали су му довољан материјал, без да је морао по Лацијуму предмете одушевљења тражити... Кад нас је већ судба од њега раставила, а оно бар из благодарности, прам њега признајмо његов красни у књиожевству правац, им гледајмо да корачајући његовом стазом, с нашим духом, његовог дејствовања на ползу народа продужимо“.

Тога се схватања држао он у целом свом књижевном раду. Он је налазио да књижевност има да се стави на чисто национално земљиште, да у прошлости и садашњости народној писац искључпво тражи грађу за своја дела, да за њега има само два извора: народна историја и садашњи

друштвени живот народни. И за тај задатак роман му је изгледао најподеснији од свију књижевних радова.

Док су доцнији српски критичари, без разумевања и на памет, тврдили да у српском друштву нема грађе за роман, дотле је Игњатовић, пре но што ће делом побити то тврђење, јасно и тачно гледао на ту ствар. „Романа литература тек јеу зачетку своме. А велика је штета, што се веће вниманије овој струци не поклања. У овој струци би Србин сасвим као код куће био, а испитатељ нашао би у њој моралну своју накнаду. Србска прошлост пуна је већи и мањи катастрофа, па ето доста материјала за историчне романе. Србин је