Menično pravo. I

о

51. — Претежно је мишљење да се у меници не може уговарати и интерес: ни у ошште по проценту, а ни у опредељеној суми (н. пр: сиљаду динара са тест по сто интереса, или тиљаду динара са педесет динара интереса). Разлог за ово налази се у томе, што би, вели се, овим уговарањем интереса, менична сума постајала неопредељеном, а за улогу менице је нужно, да се увек и са свим тачно зна шта се по њој има о року тражити и платити, — Ако се пшак интерес у меници означи, онда једни мисле да меница никако не важи, док други налазе да ће она важити само за главну суму, а интерес сматраће се као да није ни уговорен.

Код нас ова питања нису још коначно расправљена п по самоме закону нашем било би тешко прићи ма којем од торњих мишљења. Ово наравно онда кад би интерес био тачно одређен, те би се вредност менице могла израчунати, н. пр. израз : сто динара сребра са шест на сто год. интереса од данас — не би сметао важности менице. Ипак је саветно никако и не уносити интерес у меницу, као што се то, у осталом, у саобраћају п не чини; јер она цељ, која би се хтела постићи овим означавањем интереса, данас се постиже путем есконтнога обрачуњавања.

ТОИДе

Озкеамшевње рељатлтевтта,

82. — По тач. 8. 5. 80. трг. зак. мора се у меници означити лице по чијој се наредби она има платити ; другим речима : мора се означити поверилац менични, први сопственик или ремитент менице. Ремитент менице то је први њен ималац, први поверилац по меници, која се најпре у корист његову и издаје. Он је, дакле, лице са којим издавалац и уговара обавезу, те без њега ове не може ни бити. Са тога се