Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МИШИЋ

бачки град због оскудице средстава за напад на тврђаву, устаници су држали варош опседнуту, не би ли је глађу принудили, да се преда заједно са тврђавом. 5/7 Сулејман-паша (Окопљак прешао је Дрину у намери, да устанике примора, да скину блокаду, па по том да их нападне и потуче, што је и довело до боја на Мишару.

Бојиште чини плато, на коме је село Мишар, а у ужем смислу редут, који је подигао Карађорђе уочи самог боја. Редут је био четвороугаони за мешовиту посаду, са трудобраном против топовских зрна. Око редута био је ров већих дименсија, ојачан у дну, курјачким рупама. По предњем нагибу грудобрана постављене су биле бркљаче, а око целог редута препречна средства. Устаници су имали (вероватно) око 92.000 коњаника, 4 топа и 5.000 пешака. Турци су имали 50.000 војника (вероватно само пешака са артилеријом). Џлан Турака био је, да надмоћном снатом нападну устанике с фронта и, припремив артилеријом јуриш, изврше га густим масама. План Карађорђа био је: посести свом пешадијом редут и ватром ломити Турке, а коњица као спољна резерва у одсудном моменту да изврши јуриш у десни бок Турака; у случају успеха овог јуриша, учинити испад из редута и свом снагом тонити Турке. — Распоред Турака био је линиски, напред сва артилерија, позади пешадија у густим редовима. Резерве вероватно није било. Распоред устаника био је: пешадија је посела са два реда стрелаца банкет, два реда стрелаца били су позади банкета, као почасна резерва, са задатком, да чим који стрелац са банкета падне, одмах Ta попуњава позадњи ред. Остатак пешадије образовао је унутрашњу резерву. Артилерија је била пласирана на топовским таблама. Свака фаса имала је свог команданта, разносаче муниције и носиоце рањеника. Коњица, под командом Луке Лазаревића, образовала, је спољну резерву, у шумици између села Жабара и Јеленче, са задатком, да изврши напад кад се Турци јаче ангажују у боју.

1/8 Турци су прешли Думачу, развили артилерију и почели ватрено дејство, но због великог одстојања, нису добацивали, те су морали прићи ближе Мишарском утврђењу. Наступање је вршено у густим редовима и веома уредно. Устаници су отворили ватру из топова и пушака тек на знак Карађорђев, кад су Турци већ били на блиском одстојању. Оилина те изненадне ватре поколебала, је Турке, али се ред брзо повратио; наступање је настављено, потпомогнуто јаком ватром из топова и пушака. Бој се водио жестоко и успех се клонио час једној, час другој страни до момента, кад су Турци дошли пред редут. Тада је потпуно изненада. српека коњица извршила снажан јуриш

у десни бок и позадину Турака, што их је принудило на повлачење. У том моменту и пешадија је извршила испад. и одступање Турака претворило се у бегство у правцу Шапца, Дрине и Саве. Гоњење је вршено свом снагом, до крајњих граница. Резултат боја био је малеријална, а нарочито морална победа устаника. В. Белић.

МИШИЋ АЛОЈЗИЈЕ, босански фрањевац, мостареко-дувањски бискуп и алпостолски управитељ требињске бискупије (10/11 1859. Босанска Градишка). Пучку школу учио је у Босанској Градишки (од 1966), хуманиорне науке у Ивањској (1870—1574) и у Фојници (1874—1876). где је и у фрањевачки ред ступио (21/9 1874). Философију је свршио у Гучој Гори, недалеко од Травника (1876—1878), а богословију у Острогону (1878—1882). За свећеника. је ређен 6/7 1882, и био је неко време капелан у Бањој Луци. 1882—1884 био је у Сарајеву катихета гимназије и осталих нижих школа, 1884—1891 тајник бискупа Марковића у Бањој Луци, 1891 до 1894 и 1903—1907 твардијан на Петрићевцу, код Бања Луке, 1894—1903 жулпник у Бихаћу, 1907 —1909 председник у фрањевачкој гимназији у Високоме. Међутим је 1898 постао већник, 1903 кустод, а 1909 редодржавник Босне Сребреничке, па 1912 мостарско-дувањски бискуп и апостолски управитељ требињске бискупије. Боравећи на Петрићевцу обновио је месни самостан и цркву и основао је 1900 Рајфајзенову задругу. У Бихаћу је саградио жупнички стан и основао хрватско друштво Крајишник, а у Жегару је обновио цркву. Као бискуп у Мостару утемељио је 1913 за средњошколце Католички Конвикт и издржавао га до 1990. Кад та даље није могао сам издржавати, помагао је да се место њега отвори Хрватски Католички Конвикат. За М. је у Херцеговини основано девет нових католичких жупа. Ј. Јеленић.

МИШИЋ ЖИВОЈИН, војвода (7/1 1555. Отруганик, Колубарски, Ваљевски — 7/1 1921, Ђеоград). По свршетку 6 разреда гимназије у Ваљеву ступио је 20/9 1874 У артилериску школу (11 класа). За пешадиског потпоручника произведен је 10/12 1876, за капетана 1/1 1891, за ђенералштабног пуковника 6/5 1901, за ђенерала 20/10 1912, за војводу 4/12 1914. Као млађи официр био је поступно на свима положајима у пешадији, био је Водник, командир чете, командант батаљона; као ђенералштабни официр био је командант пешадиског пука, командант пешадиске бригаде, начелник ђенералштаба /UHBHзиске области, начелник оперативног одељења Главног Ђенералштаба (1907—1912 и 1913—1914), ађутант Њ. В. Краља, командант дивизиске – области, – помоћник начелника Главног Ђенералштаба, начелник Главног Ђенералштаба (1918—1921).

— 852 —