Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МОБА

ти), чије је име сплетено са именом отока. М. Од њега имамо, у писму пријатељу Јануарију Селинесу, бенедиктовцу на Монте Касину, заносан опис М. и његова. самостана; од њега су потекле Сузе Марункове са много мљећанског фолклора; њетово је и велико дело D, Paulus ApostoТиз (1780), којим је хтео доказати, да се лађа пловећи с апостолом Павлом по »адријанској пучини« разбила код OTO-

Кад је 1808 Наполеон укинуо дубровачку републику, морали су и мљетски бенедиктовци оставити оток. По Бечком Миру (1814) М. је припао Аустрији, која је самостан предала дубровачким пијаристима па исусовцима, док га нису и они морали напустити (1869). Касније је била у самостану државна шумарија сада под паском једног чувара пропада.

1829/94. чула се на М. детонација, као кад топ груне, сад изблиза, сад издалека, а при том се потресла земља. Житељи су се силно уплашили, да је подморски вулкан. Из Беча одаслани научници П. ПЏарч и Ф. Рипл утврдили су, да на М. има одиста вулканског камења, али вулканска провала да не прети.

Литература: М. Шрепел, Лист Ђорђићев о отоку Мљету (Грађа за повијест књижевности хрватске, 1, 66); Рагезећ ипа 'Riepl, Bericht uber das Detonationsphanomen auf der Insel Meleda (1826); В. Клаић, Опис земаља у којих обитавају Хрвати (GL 949 945): К. E. Petermann, Епћгег durch Dalmatien (1899), Ј. Модестин.

МОБА се зове обичај кад сеоски момци и девојке иду неком газди да му бесплатно, само за јело и пиће, сврше какав пољски посао, на пр. пожњу жито, копају кукурузе, скупе сено, оберу шљиве и др. М. обично сазове тазда сам; њетова. је брига да мобари и мобарице тога, дана буду добро почашћени и јелом и пићем. Отога, ко је сиромашнији и нема чиме да части, тај М. и не сазива. На М. се иде више разоноде и забаве ради. Отога млађа чељад, кад иде на М., обуче. свечаније рухо, као кад иду у цркву или на славу. На M. ce пева, весели, колико за трајања рада у пољу, толико и после, када се врате газдиној кући. На неким местима се мобари и мобарице, после завршенога посла у пољу, свретају У редове, од марама направе барјаке и с барјацима певајући и потцикујући, а гдешто и пуцајући, враћају се у село као да су сватови. На М. долази и младеж из друтих околних села, и М. служи као једна од прилика, где млада сеоска чељад 060јег пола склапа познанство, које често свршава свадбом.

МОВНАТЕЦ, место у срезу прилепском, тде је 5/8 1905 била огорчена борба наших чета са Бугарима. У тој борби, која се завршила нашом победом, од наших "четника, погинула су тројица. M. M.

МОГОРОВИЋИ, једно од 12 старохрватских племићских племена. Помињу се 1069, за краља Петра Кресимира 1У у околини Београда, а у 12 и 13 веку у околини задарској. Ако не пре, свакако одмах после провале Татара у Хрватску (1242), преселио или раширио се велик део племена М. на север, преко Велебита, у старохрватску жупанију Лику, где је остао на окупу све до освојења Лике од Турака (1528). У 14 и 15: веку истичу се у Лици нарочито две хиже (задруге) од племена М., Бериславићи и Десиславићи. Десиславићи су били међу носиоцима кнежевске части. По исправама од 1490- и даље постоји у »шпанству« или »кнештву« личком посебан племенски суд за племиће »племенити стол краљев меју племенитими људи Могоровићи у Лици«. Они су били настањени по селима или весима, од којих се, међу осталим, помињу: Бисићи, Чаховићи, Гаћелези, Гвоздница, Касези, Кукљићи, Лучани, Рибник, ОСкурина, Врховљани и по свом павлинском самостану ~ »Градчини« | знаменито Зажићно, на концу 15 века културно средиште читаве Лике. Живели су у хижама или задругама, којих се у Лици 1490 до 1515 наводи до 50, међу њима: Бабићи, Драшковићи, Корлатовићи, Малићи, Нелковићи, Орловчићи, Петричевићи, Cyчићи, Томашићи. Драшковићи су пребивали у Доњем Зажићну, где су основали поменути самостан. Из даровнице 1/11 1490 види се, да је хижа Драшковића тада бројала преко 35 мушких глава, дакле у свему око 70 душа. Узевши да су просечно и остале хиже имале по толико чељади, излази, да је племе М. у Лици на концу 16 века бројало до 3.500 душа. 1528 Лику су освојили Турци, а племе М. се разасуло по преосталој Хрватској.

Литература: B. Клаић, Хрватска племена од 19 до 16 столећа (Рад, 130, 1—385, Могоровићи, 44—54).

Ј. Модестин.

МОДЕСТ, трегионарни бискуп и словеначки мисионар (око 765). За време војводе Хотимира (753 До око 769) послао је салцбуршки надбискуп М. у Карантанију са другим свештеницима. Посветио је ту три цркве: у Госпој Свети, на Лурнском Пољу, цркву Св. Петра и Св. Марије код Ингеринта у Горњој Штајерској и на мнотим другим местима, која извори не наводе. Те су три цркве најстарија хришћанска, светишта међу Словенцима. М. је столовао у Госпој Оветој, и сахрањен је у тамошњој цркви. Ф. K-h.

МОДОШ, среско место у Банату, на Тамишу. 1910 имао је М. 4.750 становника, од којих је било Срба 1.374, Мађара, 878, Јевреја 227, православних 1.550, католика. 2.073. Први пут се спомиње 1332—1337. Спомиње се и за време Турака. 1717 припадао је бечкеречком округу и имао је 50 домова. 1783 преселио се један део

= В0о —