Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

„српског становништва из М. у војну границу и на њихово место доселили су се Немци. М. је припао нашој држави у споразуму са Румунијом 10/4 1924. М. се сада зове Јаша Томић. JL JI.

МОДРИ ТИЧНИК, врета винове лове, с црним грожђем. Раширена је у Словеначкој, где се од ње прави кисељасто ружичасто вино звано цвичек. 27 Ор,

МОДРИНА, врста сукње. Од вунене је тканине, угасито плаве боје, дуга је до чланкова, са уским рукавима, позади наборена. Носи се у околини Дубровника.

МОДРИЧ, варош у Босни, на десној обали Босне. Има 2.662 становника. (1910). Имала, је католички фрањевачки манастир, који је постојао још 1657. Трговачко је место. Извози суву шљиву и друго воће. Има пољопривредну станицу и школу. У близини М. су рушевине града Добора.

МОДРИЧНА РЕКА, речица у (Србији, десна притока Расине. Извире на северном крају Великог Јастребца, под Змајевцем 1.491 M и Белом“ Отеном 1.250 м, и као поток Бистрица почне тећи на североисток, а набрзо скрене под правим углом и управи ток према северозападу. На доњем току зове се М. Р., према селу Модрици, крај којег протиче. У Расину утиче око 2 км низводно од Модрице, односно око 55 км јужно-југоисточно OJI Крушевца. Дужина тока М. Р. је 20:2 км, а. површина, слива 70'3 кмг. „JI. B.

МОДРО ОКО, језерце у Далмацији, западно од Десног Језера, којим је везано око 350 м дугачким и 3'5 м широким каналом, односно 6 км северозападно од Опузена. Лежи у вртачи од беличастог кречњака, а вода му је модре боје, по чему је и названо. Џовршина M. O. је 0:05 км“, апсолутна висина 0 м, али се мења са плимом и осеком. Максимална дубина М. 0. је 18:3 м. Вода jesepa je 60чата (или сланаста). LP.

МОДРУШ, два села у Хрватској, у области приморско-крајишкој, у срезу огулинском, на источном подножју Велике Капеле, од превале Била (888 м), што раставља Велику од Мале Капеле 65 км (правац) к североистоку. 1. Доњи М., надесно од друма Сењ—Огулин (Јосипова цеста), има 512 становника. 2. Горњи М., налево од друма Сењ—Огулин, има 669 становника, општинско поглаварство, римокатоличку жупу, пучку школу, котарску шумарију имовне опћине огулинске, пошту и телеграф.

Над Горњим М., на СОамачкој Главици (680 M), стрче развалине старога града, који народ зове Тршцем или Тржаном. Тако се зове и у споменицима 15 и 16 века, док се варош, такођер ограђена зидовима, северно испод града, зове Модру-

МОДРУШ

ше. — Град М. (или Тржан) био је столица старе модрушке жупаније, која се помиње у 12 веку у подручју сплитске надбискупије, а крбавске бискупије. Крајем тога века (11932) добили су М. у лено од угарско-хрватскога краља Беле Ш крчки кнезови, потоњи силни Франкапани, који су се поносито писали и »кнезови модрушки«.

Модрушка, је жупанија била пространа. На северу је допирала до реке Купе, на западу до Винодола, на југу до жупанија Гацке, Плашке и Дрежничке, на истоку до Коране, где је граничила са жупа нијом Горичком. »Отолно место« жупаније био је М. Како је био знатан, обично је припадао старешини рода Франкашпана. Кад су 1449 браћа Франкапани, њих 9 на броју, поделила међу собом породична имања, варош и град модрушки (Тржан), затим Витуњ, Гробник и Дубовац, и део Крка и Сења, добио је Стеван Џ, који је обично седео у М., те та је звао својим »столним местом«. 1460—1493 у вароши под градом М. уза цркву Ов. Марије, била, је столица крбавских бискупа, који су се по том звали и »модрушки«. Кад је по поразу хрватске војске на Крбавском Пољу (1493), запретила и М. опасност од Турака, бискуп се с каптолом склонио У Нови Винодолски, а Турци су М. опленили и попалили. Из крбавског боја сретно се спасао тадашњи кнез Бернардин Франкапан, син Стевана ПШ (1481). За њетова је владања (1486) састављен знаменити урбар модрушке госпоштије, а 1496 у М. је прослављено венчање хрватскога, војводе Ивана Корвина, сина краља Матије, са Бернардиновом кћерком Беатричом. 1521 М. је, са целом околином, опет страдао од Турака. Ипак га још 1525 кнез Бернардин зове својим »столним местом«. Брзо по његовој смрти (1530) М. је заузела. (1553) краљевска војска. Шротив тога. ништа нису користили приговори и тужбе Франкапшана и Зринских, којима је (Николи и Јурју, својим сестрићима) М. записао (1544 и 1575) у баштину Стеван Ш Франкапан. М. је остао и даље крајишко компаниско место огулинске капетаније, све до развојачења Крајине (1873). Сам град М. већ је на почетку 18 века био сасвим опустео. Али име се његово и модрушке жупаније и касније озивало у имену модрушко-речке жупа није, све до њене ликвидације у Краљевини ОХО (1918).

Модрушко-речка жупанија – зашремала. је 4.900 км“, са 232.000 становника, раздељена на 8 управних котара (Цриквеница, Чабар, Делнице, Огулин, Слуњ, Сушак, Војнић, Врбовско) и трад (Бакар). Њено подручје сада је део ПШриморско-Крајишке Области, са истим срезовима и са два града (Бакар и Сушак).

Под модрушким градом Тржаном шпростирала, се у равници варош Модруше. Осим столне цркве (СОв. Марије (раније

= 808 —