Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МОКОШИЦА, село у Далмацији, област и срез Дубровник, од Дубровника 4 км (правац) к северу, на северној обали драте Дубровачке Реке. У залеђу се, на северу, дижу Зеђа (522 м) и Оштра Главица (615 м). Има 213 становника, поглаварство општине Дубровачка Река, римокатоличку жупу, пучку школу. Морско је купалиште, лечилиште и климатско место. Има и сумпоровите изворе од 22:59 (С. Лечи реуматизам, живчане, кожне и полне болести. J. M-u.

МОНРА ГОРА, планина у Јужној Србији, између Ибра, на северу, и горњег тока Белог Дрима, Извора, Сушице, изворишних потока Клине на југу. Пружа се у великом луку, испупченом према северу, углавном од запада на исток, од изворишта Манбе и Витомирице до изворишта Љуште, а саставни делови су јој: Жљеб, Кариник, Мокра Гора, у ужем значењу, и Суха Планина. Највећи висови су: Жљеб 2.243 м, Кариник 2.100 м, Поглед 2.210 м, Уворски Крш 1.910 м, Чечево Брдо 1.510 M, Џерим 1.350 м. М. Г. је нарочито на северној страни под вегетацијом, а врхови и јужне падине су већином наTe. Јужним подножјем планине пролази друм Пећ—Рудник—Митровица.

JI Po

MOHPA TIJAHHHA. 1. Планина у Јужној Србији, око изворишта Калудре-Шекуларске Реке-Пећске Бистрице, северно од Чакора, 16 км источно-југоисточно од Берана, односно 23 км западно-северозападно од Пећи. М. П. је висока 1.890 M. Без вегетације је и без већих саобраћајних путева. 77 ОВ.

2. В. Мокра, Гора.

3. В. Мокрањска. Џланина.

МОКРАЊАЦ СТЕВАН, композитор (28/19 1855, Неготин — 16/9 1914, Скопље). Гимназију је учио у Зајечару, Неготину и Београду. После свршене гимназије уписао се у природно-математички одсек Велике Школе у Београду. 8/10 1879 изаорало та је Београдско Певачко Друштво за, свота, питомца и послало у Минхен на, музичке студије. Професор композиције био му је Ј. Рајнбертер. 1884, децембра, отишао је М. у Рим, где је код професора, Паризоти, секретара Академије Св. Цецилије, радио на чисто музикалном послу. Из Рима је, по одобрењу министра Шросвете, отишао у Лајпцит, и пробавио је ту на Консерваторијуму 1886—1887, студирајући композицију код професора Јадасона, и Рајнека. По доласку у Београд, постављен је М. 1/8 1887 за учитеља, музике у првој београдској гимназији. Исте тодине изабран је“ за хоровођу Београдског Џевачког Друштва. Од тада па до смрти М. је био на томе месту и ако од 1912 не активан, услед болести. — (Са Београдским Певачким Друштвом, које је уздигао Ma, степен уметнички, M. je про-

МОКРАЊАЦ

нео лепоту наше песме широм свих југословенских крајева, а и кроз Европу: Солун, Скопље, Будимпешту (1894), Софију. Цариград, Пловдив (1895), Петроград, Москву, Нижњи Новгород и Кијево (1896), Берлин, Дрездн, Лајпциг (1899), Трст и Реку (1911).

Активност М. осетила се у целокупном нашем музичком животу. 26/9 1889 основан је Гудачки Квартет, у коме су били Ј. Мелхер, С. Шрам, Ј. Свобода и М. Овај квартет радио је активно 1889—1898. 1899 М. је, у договору са Београдским Певачким Друштвом, О. Биничким и Ц. Манојловићем, основао Српску Музичку Школу, којој је он био доживотни директор. Ова школа данас броји преко 800 ученика и у њој се налазе наше најбоље музичке снаге. 1907 основано је Удружење (Орпских Музичара, коме је М. био председник. 1903 М. је привео у дело Савез Српских Џевачких Друштава.

Још из најранијег детињства М. се занимао музиком, а у доцнијем раду посветио се готово искључиво обради народне, световне и црквене музике, која је кроз његову обраду добила уметнички израз. Петнаест руковети, како је он назвао своје сплетове народних песама, показују, колико је М. умео да се удуби у суштину народне музике и да из ње пронађе ону скривену хармониску основу, која се сама собом сугерирала из мелодиске линије и из текста. — BHrame M. развоја су видне, али је интересантно, да је он пре дошао у црквеној музици до свога стила него у световној. 'Третирајући програмски народне црквене и световне мелодије, М. налази програмске хармоније, које одговарају даноме месту, и даје гласовима једну слободну, у мелодиском кретању контрапунктског смера, линију, дајући, на тај начин, боје својим партитурама. Индивидуалност гласова добија тек у његовој партитури свој прави израз, и примена. разних музичких идиома налази се, кад мање кад више, скоро у свакој његовој партитури. У свеколикој обради народних, црквених и световних мелодија, може се слободно рећи, да се не примећује, да М. ма где недостаје духовита оригиналност и инвенција, док то пије случај са оригиналним комповицијама, које, са неким изузетцима, изостају иза оригиналног третирања и обраде црквених и световних народних мелодија. Тонско бојадисање се појављује у пуном изразу тек у М. партитурама. И ако је; радио и Ha оригиналној композицији, ипак М. није значајан за историски развој наше музике толико са својих оритиналних композиција, колико са свога рада, на обради народне песме. Историско. уметничка вредност М, и ако он није. био велики и снажни оригинални композитор, лежи у психолошком третирању мелодиског тоналитета, а не у ропској по корности њему.

— 865 — 55