Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

али и бољи манастиреки ђаци. Школа, је трајала 4 тодине. Била је уређена по примеру духовних семинарија са интернатом. Али се ни она није могла дуго држати. 1906 отворена је нова М. Ш. у манастиру Раковици код Београда. У њу су примани манастирски ђаци од 14—18 година, трајала је 4 тодине и давала је нужна богословска. и привредна знања. За ратова та је школа прекинула свој рад,

а. отпочела га је поново 20/8 1922. Она

прима годишње по 20 ђака са 4 разреда основне школе, који не смеју бити млађи од 17 година. 31/10 1922 отворена је М. Ш. и у манастиру Бездину код Темишвара у Румунији за српске манастире под румунском влашћу. За издржавање M. Ш. дају сталне годишње прилоге сви манастири, према одређењу надлежних епархиских епископа. Р. Грујић.

МОНАШНО ОДЕЛО је обично црне боје, са задатком, да стално сећа монахе на дати завет и дубоку смиреност. Делови одела разликују се према три степена монаштва. Нови монаси или расоноше имају само расу, без појаса, и камилавку. Монаси малосхимници“ опасују се испод расе кожним појасом, у знак тежње за умртвљивањем тела: преко камилавке носе вео, који означава шлем спасења, а поврх расе огрћу мантију или палиј, огртач без рукава, који обавија цело тело, у знак да сви делови тела монахова имају бити мртви за свет. Монаси великосхимници носе се као малосхимници, само место панакамилавке покривају главу кукуљицом, која се спушта на оба рамена и покрива груди и леђа; на њој су пришивени, обично, бели или црвени крстови, у знак чувања чистоте и незлобивости. Прописано је, да се сви схимници имају опасивати и аналавом или параманом, једном врстом широког кожног кајиша, у облику крста, који има да их подсећа, да је монах дужан увек носити на свом телу све ране страдања Христових. JL

МОНАШКО УДРУЖЕЊЕ српске православне цркве у Краљевини ОХО. У Краљевини Орбији постојало је сталешко М. У. од 1892, а у карловачкој митрополији, под Аустро-Утарском, од 1906. После ослобођења и уједињења целе српске цркве у српску патријаршију, спојена су оба та удружења у једно М. У. за целу српску православну цркву. На скупштини 20/8 1921 донесена су правила тога удружења, по којима, је његова сврха: Усавршавање својих чланова релитиозно-морално и интелектуално, као и апостолски рад на пољу – црквеном, – народно-просветном и хуманитарном, у свима правцима спољашне и унутрашње мисије, како својим средствима, тако и заједничким радом са, миреским свештенством и његовим удру-

жењем. (Отога ће се приређивати јавна.

МОНА ШТВО

предавања с дискусијама, оснивати културно-економски и привредни курсеви, давати стипендије и изашиљати у стране земље и заводе чланови удружења, ради нужног стручног образовања према потребама појединих манастира. Затим ће се оснивати и уређивати архиве, библиотеке и музеји, као и други просветни и хуманитарни заводи, и помагати сличне световне институције. Најзад, удружење ће издавати свој стручни лист и друга периодична, издања. Да би се све то могло изводити, закључком монашке скупштине 14/11 1922, основан. је религиски фонд М. У., те је архијерејски сабор српске патријаршије 97/12 1923 умолио све епископе, да настоје, да се сви манастири упишу као легатори тога фонда са прилогом од 1.000 динара или као утемељачи са 100 динара и да, према одређењу надлежног епископа, сваке године уносе извесну сталну своту у тај фонд, као што дају и за издржавање монашке школе у Раковици. Р. Грујић.

МОНАШТВО И' МАНАСТИРИ КОД ПРАВОСЛАВНИХ СРБА. Институција М. m манастира била је раширена по Балканском Полуострву и пре доласка Срба. (Са примањем хришћанства, из Византије и Рима, примили су Срби и ту хришћанску институцију. И као обично задржани су и овде називи грчки: монах — од монахос — онај, који осамљено живи и манастир од манастирион — уједињен или осамљен стан, самостан. У најстаријим српским рукописима, нарочито из северозападних области, срета се и облик мних и мниха. То несумњиво значи, да је М. у централној Србији снажно пропагирано и од ученика словенских апостола, који су директно долазили из Паноније, јер је мних германски облик за грчки монахос.

Средиште прве хришћанске културе и цивилизације словенског обележја у јужнословенским земљама било је око Охридског и Преспанског Јевера. Ту су постали и први познати наши манастири. Око 890 Св. Климент је подигао манастир у Охриду, а око 900 Ов. Наум је ударио темељ новом манастиру на супротној, југоисточној, обали Охридског Језера. Вероватно је, да су се у то доба почели дизати манастири и у централним српским областима, а нарочито у долини реке Лима, која. је била средиште пренеманићске (Орбије. Манастири Ов. апостола Петра и ШЏавла. код Бијелог Поља, на Лиму, и код MaHammer Новог Шавара, у старом Расу, можда. су најстарији представници српског монашког живота у тим областима. Од тада су многи византиски цареви, властела, архијереји и монаси подивали многе, каткада врло велике и лепе, манастире по српским областима да са утврђивањем хришћанства међу (СОрбима што чвршће утврде и своју духовну и политичку власт над њима. То је било нарочито од 11 до

= 860; —