Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M
МОНА ШТВО
13 века, када су многи грчки колонисти из Мале Азије, особито из Витиније, Џамфилије и Пафлагоније, настањивани по јужним српским областима, али и више Скопља и Призрена. Из тога времена су чувени велики манастири, који су називани и царским: Св. Ђорђе - Горго на Серави код Скопља, Ов. Богородица-Матејић код Куманова, Ов. Ђорђе код Стаpora Нагоричина, Ов. Никола Кончулски или Казновићски на Ибру, Св. Богородица Градачка такође на Ибру, Ов. Богородица Моравичка, СОв. Богородица Тетовска у Доњем Пологу, Модричеки у Горњем ШПологу, Гостиварски, Трескавац код Прилепа, Св. Ђорђе Ораховачки у Дабру; затим архијерејски манастири, катедрале архиепископа и епископа: СОв. Софија у Охриду, Св. Богородица Липљанска код Грачанице на Косову, Св. Богородица 'Тројеручица у СОкопљу, Ов. Богородица JIeвишка у Призрену, Ов. Богородица Милостива - Елеуза код (Отрумице, коју је подигао струмички епископ Манојло 1080, Ов. Апостоли у Меглену, које је подигао Св. Иларион епископ мегленски око 1160, и други. Од задужбина византиске властеле очуван је манастир Ов. ПЏантелејмона у селу Нерези на Водном код Скопља. Њега је подигао управник (СОкопља Алексије Комнин 1164. Осим тих манастира помињу се још у то време и манастири у Шчињи, Осогову, Леснову, Велесу, Кичеву, Ариљу, Св. Богородица у Де--· бру код данашње ШЏишкопеје, Ов. Јован Претеча у Олепчу, северозападно од Прилепа, и неколико пелатониских манастира, око. Битоља, који су сачињавали, бар у 12 веку, читаву манастирску конгрегацију, на челу са једним архимандритом.
Упоредо с манастирским животом У нашим областима, развијао се је и пустиљњачки или анахоретски облик монашког живота. Оведоци тога живота сачувани су у бројним остатцима. скитова и црквица по врлетним стенама и пећинама у разним нашим крајевима, а нарочито око Преспанског и Охридског Језера. Тако се на пр. на обалама Великог Преспанског Језера, већином у поткопима, на 3 м, изнад језерске површине, у пећинама и стенама, често наднесеним над језеро, налази знатан број старих пустињачких станишта и црквица, у скоро неприступачним положајима, са много примитивних слика светитеља, јелена, срна и других животиња. Није сачувано ни једно име пустиња ка или испосника који су. се у то доба подвизали у тим крајевима.
Позната су нам само неколика, имена. великих анахорета, који су се од 10 до 14 века прославили по централним на. шим областима, добили своје хагиографе и црква их канонизовала. Носиоци тога аскетског духа, поред CB. Јована Риљског из 10 века, били су светитељи: Прохор Пчињски у Козјаку више Куманова. Јоаким Сарандапорски у Осогову
8
(
код Криве Паланке и Гаврило Лесновски у Злетову код Кратова, из 11 и 12 века, који су се подвизали у шоплучким горама између Врање и Кочана; затим Св. Петар Коришки код Призрена, из 13 века, Св. Јанићије Девички у Дреници и Ов. Јефрем, бивши патријарх пећски, око Дечана и Пећи у 14 веку. Али, њихова житија, препуна чуда и фантастичне борбе са злим духовима, писана су већином много после њихове смрти и имају малу историску вредност.
И у североисточним крајевима средњевековне СОрбије био је доста развијен пустињачки живот, нарочито по планини Мојсињу код Сталаћа, у Ресави и ПЏодунављу. Ту су живели већином страни калуђери из јужних крајева, који су се уклањали пред Турцима. Наш народ их је обично називао Синајцима. Најзнатнији међу њима били су испосници Св. Ромил, родом Видинац, код Раванице, Св. Григорије од Омирне у Горњаку и CB. Зосим у. Туману код Голупца. Осим тих познатих имена било је и доцније по свиMa нашим крајевима доста непознатих пустињака, који су се издвајали из манастира и повлачили у стене и пећине у њиховој близини, да живе осамљено и у најстрожијем „посту и молитви. Тако се на пр. изнад манастира у Пећи, у руговском кланцу, налази у клисури осам пећина, у којима су негда становали пустињаци. Знала је за такав живот и Фрушка. Гора у Срему, где је такође било скитова, па и код манастира Ораховице у (СОлавонији показује се у гори једна пустињакова пећина, а манастир Пакра код Дарувара називана је, у прво време, Новом Пустињом.
Руски архимандрит Антонин, путујући кроз наше јужне крајеве, забележио је традицију, да је раније у манастиру Трескавцу код Прилепа било око 300 калуђера, али још више пустињака, који су живели разасути по голим каменим стенама изнад манастира и по планинским пећинама и пукотинама. Отога ваљда цар Душан, у једној повељи за Трескавац и вели, да живот трескавачких монаха може служити за углед, као и живот Синаjana и Светогораца.
Прави манастирски, киновиски или заједнички, калуђерски живот, који су у јужним нашим областима Грци знатно развили већ у 11 и 12 веку, у централним и северним крајевима Србије почео се снажније развијати тек од Немање и CnB. Саве. Сава је дао и устав за такав манастирски живот, који је у 14 и 15 веку достигао врхунац свога развитка. Пре света Немања и његови наследници, када су почели ширити своју власт на рачун Византије, настојали су одмах, да у освојеним областима, обележе своју владавину нарочитом пажњом према црквама и манастирима, као врло моћним чиниоцима у народу. Стога су многе старе визан-
0 —