Naša književnost

НИ ПН РВИ 5

Свете сировине 67

· лепршавим шеширом са пером, гледају лица луцкасто, малоумно, су-

јетно, лакомо, помамно за влашћу. Човечност, патња и скрушено достојанство налази се на оним другим, које није сликао по налогу двора: код продаваца воде из Макарена, на народним сликама из Севиље, код ћилимарки, „Бодегонеса“, као и на цртежима за пикарескну литературу, скицама за Сервантеса, које су се изгубиле у току година.

Нерадо је сликао религиозне теме. Па чак и хришћанску и паганску митологију преображавао је у људе свог времена: Марија и Марта, то су куварица која туца бадем у авану, и стара жена која пржи јаја. Жене из народа.

У Риму и Венецији, он учи скалу сивих тонова, сребрно-бело и тешко-црно и лако, сјајно зелено и ружичасто, атмосфере и боје.

Непрестано мора да портретише Филипа ТУ, на чијем се двору, поред љубимаца, дворских будала и чудовишта, убраја у свиту. Он је краљев камердинер, интендант при радовима на Алказару, инспектор краљевских зграда. А краљ је издашнији у изражавању допадања но у давању новца.

Он не слика само животни ток, срозавање човека Филипа П, који стари опуштених усана и мртва погледа, већ слика и умирање династије, срозавање шпанске светске моћи.

1651, краљ му предлаже да постане витез реда Сантиаго. То је пуно части, али незгодно. Године је провео Велескез, доказујући да је племенитог порекла, чисте крви и да не живи од рада својих руку. Комисије заседају, врше се саслушања, гомилају се акта, испитују сведоци. Све до у Португалију мора да прати трагове хришћанске прабабе. За ту част.

Једну другу част бесмртну, част, стекао је у часовима који су му преостајали, да лице свог доба, раскош и тугу Шпаније, формулише у бојама. Мало часова, јер се он мора бринути о краљевим одајама, о организовању путовања Његовог Величанства, о приређивању забава (као Леонардо на двору Фрање 1). Рибера слика у Напуљу, Греко у Толеду, Веласкез је сликао у Севиљи и Мадриду. У Риму је нашао Пусена и Клод Лорена, са Рубенсом је размишљао о истинитости боја. Из Венеције је унапред наслутио атмосферу импресиониста и пејзажиста из Барбизона, Тицијан га је научио дешифровању лица, и његово револуционарно дело је што је-на лицима КРЕНЕ и великаша прочитао истину открића и оптужбе.

Док је на Фазанском острву Бидасоа морао да припрема састанак Филипа ТУ и Луја ХТУ (свечаности и ватромет), добио је тешку грозницу и умро 6 августа 1660, у старости од шездесет и једне године.

У Севиљи, на Веласкезовом споменику, стоји написано: а! рппог де 1а уегааа — сликару истине.

Триана је разорена, порушени су трагови, угљенисани раднички станови. Мртви пријатељи ћуте, Очајна је била борба у унутрашњим четвртима града. Муниције је нестајало. Квартови Сан Хулиан, Пу-